Романтичарска посртања

Day 1,717, 10:34 Published in Serbia Serbia by Lunatic2903

"Разум је прогресиван" - изјавио је немачки и највећи романтичарски филозоф Хегел пре готово 200 година. "Људска спознаја", у литератури неретко преведена и као Светски дух, "расте, еволуира; Човечанство се креће ка све већој рационалности и слободи, а историјски развој, упркос ситним кривудањима, увек иде напред".

Свој први чланак после 300 дана поста, вероватно и једини у наредних 300 дана, започињем мислима једног од највећих мислилаца и, уз Маркса, највећег друштвеног теоретичара свих времена. "Откуд, кога боли ку*ац и што ми квариш игру цитирајући Швабу, а Швабе нас бомбардовале?! Да сам хтео лектиру уписао бих пети разред!"

Романтизам у Европи је, поредећи са традиционалним и другим (пост)ренесансним уметничким и филозофским раздобљима, сматран "хипи" епохом. Највећи песници тога доба, на пример Пушкин или Петефи, сматрани су (данашњим речником) хипицима, панкерима, бунтовницима, недозрелима. Револуција је била начин изражавања, а начин изражавања револуционаран.

Ипак, научни и културни процват Европе који је почео у Италији неких 200 година раније, "утврдио је градиво" баш на леђима једне бунтовне "хипи" генерације, изродиле су се и пропагирале вредности које данас сматрамо универзалним, незаобилазним и Богом даним, а, методолошки говорећи, постављена је и основа за сав технолошки напредак са краја 19. и почетка 20. века. Од општег значаја за наш народ је и писмо којим пишем ове редове, настало баш у зрелим романтичарским годинама.

Након овог опсежног увода, ред је да објавим како данашњи текст куцам побуђен чланком који је недавно писао ТОО, на тему грубог, некултурног и прекомерног уплитања РЛ у игру, и обрнуто. Истина, нико ме није звао да проспем сву мудрост овог света јер су се неке мудоње због 5 златника поватале за гуше, стога и објашњење - пишем јер ми је та спона између стварности и игре одувек била инспиративна, чак и за време мог активнијег и ангажованијег играња.

еСрбија 2009. и делом 2010. била је једна романтичарска средина. Непријатно ми је и да пишем о тим временима и тој прежваканој еСрбији које су свима и дан-данас пуна уста, али култура тадашње заједнице, борба за колективни циљ и праве вредности чиниле су од еСрбије једну романтичарску земљу. Не земљу као виртуелну државу, него земљу као играчку заједницу.

Посртање РЛ Србије, која је након романтизма издала праве вредности и кроз наредних 8 деценија бесповратно потонула, поновила је и њена електронска рефлексија. Они који нису издали романтичарске принципе данас су у процентима, километрима, главама, школованим главама и у свим другим мерним јединицама седам неба изнад Србије. Нажалост, посебно отежање долази отуда што је онај изнад увек у прилици да се*е по оном испод, ако му се тако прохте.

Вредност, исконска, квалитативна вредност, је ванвременска. Вредност која је квантитативно изразива има тенденцију да се квари, корумпира. Наш менталитет даје нам додатни бонус на кварење вредности - Срби, многи које сам упознао у игри и стварности, имају подсвесну потребу да вредностима манипулишу, прилагођавају их и кваре. Извртање вредности у овој игри дошло је када је апсолутна норма за величину постала снага, када је број на профилу у сенку потиснуо умни, патриотски, едукативни или уметнички моменат и допринос нечијег играња.

Због тог простог броја потонули су и игру одбацили многи од оних који су је промовисали и створили заједницу, а у јурњави и манитом идолопоклонству према петоцифреним бројевима на профилу многи су се најгрубље поке*али по свему ономе што је некад било свето - у првом реду по заједници и поштењу. Неко се осилио, а онда и неколико њих, толико да су из целог система изопштили све што је ваљало када се учинило да смо се винули у небеса и да никада не можемо пасти. Ипак, ето нас доле, а то доле није у вези са регијама или бонусима. Са оваквим корпусом неискварених и некомпромитованих и, чак и код њих, залеђеним амбицијама, то доле је за стално.

ТОО је био у праву - РЛ вредности пресликавају се у овај електронски простор. Сви смо оно што јесмо, па не можемо мање или више знати и вредети када нас поставиш за тастатуру него што знамо или вредимо када се сретнемо са својим комшијама и пријатељима. Судећи по ономе где је сада ова заједница, овде се у овом тренутку не пресликавају баш најсјајнији. Пресликавају се и сјајни, али корпус таквих је мали и нема снагу да заштити макар и сенку старих времена.

Још једна присутна димензија проблема је и једна од највећих пошасти дигиталне ере - то што данас свака будала, ма колико неинтелигентна, неинспиративна или некултурна била, може да набаци већи аудиторијум него ли неки умни појединац. Сведоци смо тога ко и какви данас и овде и у стварности изазивају највише пажње.

Хегел је рекао и да је историја једино чврсто становиште за које филозофи могу да се ухвате. Са историјске дистанце, разум ипак није увек прогресиван - зна и да дегресира када се не негује. Развој, ипак, не иде увек напред - деси се ту и тамо понеко назадовање које квари правило.

Србија, и овде и тамо, је покварила сва правила једног великог филзофског ума. Хегел је био велики у сваком смислу, толико да би знао и да прихвати своју грешку. Ми бисмо могли макар да будемо толико достојанствени и велики да признамо да се, и поред залагања оних најсветлијих, од го*ана не прави пита. Ни овде, ни тамо.