Join the new world

Bugarima iznajmili za golde zito u federaciji, pa smo im ubrzo pokvarili sve. Digli ustanak i u zadnjoj sekundi bitke zajedno sa saveznicima pobjedili. Tada je bila ona V2 verzija erepa.

ken lee

Док је ДСС у еБиХ играо еРепублик, бирао Вам је Председнике, водио процес гласања и усмеравао шпанце, пољаке и остале праве босанце да гласају где треба и за кога треба.
Данас Вас 10 са еСрбијом договори тренинг рат и то зове играњем.
Ми смо мењали стратешки положај тадашњих еРепублик сила, а ви мењате веру за вечеру и овде у игри и сад и пре и то Вам је нафака.
Моју пра-пра-пра бабу није гузио турски ага за џак брашна у време глади (као у кометарима прошлог чланка пишете), то у нашем генетском коду није записано.
Од нас имате презир за веке векова, а од Алаха имате џехенем не само за дела, већ и за мисли које вам вековима не излазе из главе.

He,he,he... eto, ti si im drzao svijecu, pa znas. Mozda i nisu toliko age i begovi, ali jesu njihovi obijesni sinovi (kao i danasnja obijesna bogataska mladez koja iskoristava siromastvo), kao jedini vid zabave u ono doba (uz opijanje). A prezir osjecate samo vi, zatucani glupani zbog beznadja koje osjecate i nemogucnosti da sta promijenite, zavedeni demagogijom rezimskih proseratora tipa orlica.

Upravo je tvoju praprabaku turski aga guzio za vreću brašna i doveo je iz Bugarske u Bosnu zbog toga. A niko u Bosni nije prodao "veru za večeru" jer je vjera mjenjana dobrovoljno i zbog sličnosti bosanske crkve sa Islamom. Jedino ko je nešto prodao za večeru su Bošnjaci pravoslavne vjere, koji su prodali naciju od 1863 i postali Srbi, tačnije ne za večeru, nego za bombone i to je dokumentovano. A oko guženja tvojih pra baka i dokazima je suvišno govoriti ... uvjek su u Bosni u selima sa pravoslavnim stanovništvom, stariji ljudi normalno pričalo da su im očevi polubraća i zna se koliko je bilo aginih. Da ne idemo dalje, koga ono guzi Bajazit, nakon što joj je oca Lazara za glavu skratio?

*
Е јеси ме насмејао ! Црква у Босни је била хришћанска, а сличности са сараценском вером је имала колико има и данас. Када неко верује у Исуса Христа, без обзира на који начин - он је хришћанин. Када одбаци веру у сина Божијег - он је конвертит и отпадник од вере. А када то још учини да би сачувао своје поседе и привилегије, или из било које друге користи - он је продао веру за вечеру. И шта ту више није јасно ?

Него, стално заборавим да те питам, када сте пошли у Шведску - јесте ли са собом понели славску икону, или је остала да је ђед чува ?

*
И џаба се копрцаш све ове године, ми добро знамо ко си

http://www.pravda.rs/2018/8/16/profesor-salih-selimovic-svi-muslimani-raske-oblasti-i-vecina-u-bih-su-srbi/

Evo čak i izložbe sami pravite. Samo što kao i uvjek lažirate historiju i izmišljate. Nije bilo nikakvog silovanja već standardan odnos prema kmetstvu, što su druge vjere kod otomana
u pravilu bile.
http://www.telegraf.rs/vesti/1335884-brutalno-istorijsko-svedocenje-ovako-su-turci-silovali-device-srpkinje-foto

*
Ха, ха, ха... и ово је за тебе неки доказ ? Па лепо ти пише на крају текста да је књига са истим цртежима објављена у покушају да прикаже да су то Турци радили Јерменима. Ето, сад могу да замислим како истог овог часа неки Турчин на основу ње доказује како су јерменске девице силоване. И потура ово као "доказ". Глуп си за медаљу. Што и није изненађујуће од неког ко може да поверује да се променом вере може да промени порекло и националност.

A evo ti ovo i za bombone, isto ste sami napisali i dokumentovali otkud srbi u Bosni:
"Vladislav Skarić nas je obavijestio da su u rad Društva bili uključeni mnogi učitelji pravoslavnih škola, trgovci, popovi. Prva faza trebala je da nauči pravoslavne Bošnjake da govore da su “srpske pravoslavne vjere”. Vasa Pelagić napisao je u “Rukovođu za srpsko-bosanske, ercegovačke, starosrbinske i makedonske učitelje, škole i obštine” (1867) sljedeće:

Svaki učitelj treba da nauči prvo svoje učenike, a posle svu ostalu varošku diečicu koia gođ umeju govoriti: da kad jih kogođ upita: šta si ti mladiću? Pa da mladić na to pitanje odma odgovori: ia sam Srbin. Dobro bi bilo kada bi se neki dobri ljudi našli koji bi diečici po koju kraicaru zato darivali, da se tim u njima još većma pobuđuje revnost k tome odgovori.

Tako se stvarao “srpski identitet” u Bosni – tehnika indoktrinacije ljudi, kako bi se svi pretvorili u Srbe. Svetozar Marković kritizira ovaj plan u knjizi Srbija na istoku i u članku “Srpske obmane”

Пред икону од џукунђеда ти осталу да станеш, да се пред иконом светца што змаја пробада Богу помолуш, опрост грехова од Бога да затражиш, а Бог је милостив, грешне мисли и будалама опрашта.

*
Српски идентитет је мало старији него што ти хоћеш да видиш, јер:


Летопис Попа Дукљанина, познат и као Барски Родослов, је један од најстаријих писаних извора и сачуван је у свом латинском преводу из 16.-тог века. То је дело барског попа од 1172. до 1196.
Овај летопис је Србију поделио на два дела, и то овако:

"Surbiam autem quae et Transmontana dicitur, in duas divisit provinciam: unam a magna flumine Drina contra occidentalem palagam usque and montem Pini, quam et Bosnam vocavit, alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lapiam et [ad paludem Labeatidem], quam Rassam vocavit“.

„Србију, која се зове и Загорје, поделио је на две покрајине, од којих се једна од велике реке Дрине простире према западу до планине „Пина“; њу назва и Босном, а друга обухвата простор од речене реке Дрине према истоку до „Лупиа“-е и Скадарског језера; њу назва Рашком.“

Осим тога, има и...

Људевит Посавски (лат. Liudewitus) је био кнез Доње Паноније (лат. dux Pannoniae inferioris) од 810. до 823. Његова престоница је био Сисак.

822. године, Људевит је пребегао из своје престонице Сиска у западну Босну Србима, за које франачки анали казују да су „контролисали велики део Далмације“ (Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur).
Тадашња „Далмација“, у коју је Људевит побегао, је данашња Босна.

Бан Стефан Котроманић (1322-1353) издаје 1333. даровну повељу Дубровнику и каже: "и зато стављам ја господин бан Стефан своју златну печат, да је вјеровано сваки да зна и види истину. А зато су четири повеље једнаке, двије латински, а двије српски, а све су печаћене златним печатима". Тада је био обичај да се издају по четири повеље са истим текстом, две на српском и две на латинском.

Верујем да ти је познато и да се Стефан Твртко I Котроманић крунисао 1377. године за краља "Срба, Босне, Поморја и западних страна" (Срблнємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь).

*
А што се тише вашег "идентитета":

Не постоји ниједан озбиљни историјски доказ о постојању богумила. Богумили су кроз историју служили за оспоравање српског карактера Босне, а у новије време као историографска основа и оправдање за стварање бошњачке нације и самосталне државе Босне и Херцеговине.

У тези o босанским богумилимa све је под знаком питања, од самог имена, настанка, учења, до нестанка тог покрета.

Појам богумили (или богомили) апсолутно је био непознат у Босни пре средине XIX века. Није га било до тада у народном памћењу нити у сачуваном рукописном наслеђу. Не помиње се ни у једном старом речнику, ни у једном путопису.
У науку га је увео босански фрањевац Иван Фрањо Јукић 1851. године, а он је, у ствари, од Орбина (1601), Фарлатија (1769) и Пејачевића (1797) преузео мишљење о јеретицима у Босни. Они су само поновили оптужбе од раније, које су стизале из редова римокатоличке цркве према житељима Босне и Хума да су манихеји, патарени или шизматици (према Пејачевићу и Немања је био у почетку патарен). Те квалификације Јукић је некритички довео у везу са богумилством на Истоку и са валдензима и албигензима у Француској.

Међутим, треба имати на уму да су такве оптужбе биле манир римокатоличке цркве у средњем веку за цркве које нису биле под њеном јурисдикцијом. (На пример, када је дошло до раскола са Васељенском патријаршијом 1054. године, кардинал Хумберт је изнео оптужбе међу којима је била и оптужба за манихејство).

Главни замах богумилству у Босни као дуалистичкој јереси дао је језуита Фрањо Рачки, који је такође своју поставку засновао претежно на латинским оптужбама. Пада у очи да су Рачки, као и остали историчари који су заступали богумилску тезу, избегавао да одреди народност босанских житеља у средњем веку. Разлог томе је што је био свестан чињенице да су сви стари извори (Ајнхард, Порфирогенит, Поп Дукљанин, као и босанске повеље) недвосмислено указивали да су то били Срби. Вероватно из разлога да се та чињеница прикрије, Рачки у први план истиче верске прилике, али само онако како су их видели римокатолички полемичари, премда му је био познат и рад Божидара Петрановића о тој теми, који се ослањао на босанске споменике. Зато је француски слависта Андре Вајан (André Vaillant) оценио да је теза о богумилизму Цркве босанске у основи дело Фрање Рачког и хрватског романтизма.

Историја о богумилима је пуну подршку доживела за време аустроугарске окупације после Берлинског конгреса 1878. године. Аустроугарска је у Босни затекла јаку српску идеју и крајње неповољну ситуацију због заједничког наступа муслимана и православних у пружању отпора окупацији. Према првом попису из 1879. године било је 42,88% православних, 38,73% муслимана и 18,08% католика, што је представљало додатну неповољност. У инструкцији Цареве војне канцеларије генералу Филиповићу, главнокомандујућем у БиХ, која се чува у ратном архиву у Бечу (бр. 69-1/27), стоји: „Препоручује Вам се најтоплије нарочита обазривост у верским питањима, при чему има да код становништва поклоните своју пажњу брижљивом неговању католичког елемента који се показао поуздан и настојањима Монархије пријатељски расположен /.../. Затим Вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спречите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом, које треба да се најоштрије надзире с обзиром на евентуалне, окупацији непријатељске аспирације“.

На примеру деловања муслиманских првака видимо да су поменуте инструкције за кратко време дале резултат. Они су здушно прихватили нову улогу чувара државности и континуитета са средњовековном државом и потпуно се саживели с њом. Ту се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром Шта мисле мухамеданци у Босни (1886), где је први пут један муслиман изрекао тврдњу о пореклу босанских муслимана од богумила.

Преко листа Бошњак одвијало се усађивање богумилског мита и преобликовање свести муслимана са циљем стварања босанске самосвести. Босански муслимани су најбољи пример како се лако манипулише једним народом који се одрекне своје прошлости. Сва каснија дешавања, пристајање уз усташки покрет и њихови злочини, посебно у Херцеговини, затим четничка одмазда у Фочи и другим крајевима, као и сви догађаји у последњем рату, великим делом су последица спровођења туђих циљева с убеђењем да су властити.

*
Срљање у тражењу новог идентитета најбоље се може видети у Меморандуму који су упутили муслимански прваци Хитлеру 1942. године, у коме се тражи немачки протекторат над Босном и Херцеговином: „Фиреру наш! /.../ ми, босански муслимани, нисмо Вама и немачком народу никако одани због неке тренутне политичке рачунице или интереса. Премда живимо у овој земљи где постоји већина словенског живља, ми отворено изјављујемо да по раси и крви нисмо Словени, већ да смо готског порекла /.../ Ову веру под народним именом богумила, што значи вере богу миле, задржали су до доласка Турака у 1463. години. Онда су сви одједном примили исламску веру, јер су ислам, као и наша богумилска вера, у длаку исти по верским начелима...“ ( В. Дедијер и А. Милетић, Сарајево, 1990.)

Свако ко се непристрасно упусти у испитивање ове историје, убрзо увиди да је сам појам богумили, као и учење о дуализаму, одбацивању икона, презирању и гажењу крста, непризнавању Јована Крститеља, одбацивању Старог завета и слично, једна конструкција која нема научно утемељење у босанским изворима. Када се све то одбаци као ненаучна конструкција, остаје оно што јесте – босански крстјани, који су поштовали крст и иконе, Стари завет, Јована Крститеља, имали славу, надгробне цркве са олтаром према истоку, црквени календар који се поклапао са календаром православне цркве.

Овде треба имати на уму да је појам православље новијег датума и да се у то време није употребљавао ни у Рашкој ни у Босни.

У време Светог Саве и у Рашкој се такође користи појам крстјани. У Хиландарској хрисовуљи забележен је као „крстијански“, а у једном купопродајном уговору за виноград у Хиландару, који наводи Миодраг М. Петровић, Свети Сава се потписује као „всјех правоверних крстјан молабник Сава грешни“. Појам крстјани је, у ствари, архаичан облик за појам хришћани. У Рашкој је после Светог Саве напуштен у корист појма христјани, из разлога што хришћани нису добили име по крсту, већ по Христу, што је теолошки исправније. У Босни је тај појам опстао до пада под Турке, а код фрањеваца и дуже. Једна од књига фрањевца Матије Дивковића носи назив Наук карстиански из 1565. године, а језуита Бартол Кашић у Ритуалу римском из 1640. године такође користи апелатив „крстјани“. Доцније је тај појам преиначен у кршћани, који се и данас користи.

На помен богумила код многих се јави прва асоцијација на Стефана Немању и на често понављану причу како их је побио и протерао. Стефан Првовенчани у житију посвећеном оцу Немањи заиста помиње неке јеретике; међутим, нигде се не помињу богумили. Због непостојања историјских извора о богумилима, конструктори те тезе на сваки помен неке јереси стављали су знак једнакости са богумилима. Међутим, неки сматрају да су ти јеретици, у ствари, Немањини политички противници, или пак римокатолици. Али, како се тамо помиње Арије и да „ови безумни иду за учењем његовим“, вероватно су у питању неки остаци аријанизма, некада веома раширеног на нашем простору. Извесно је да аријанизам нема додирних тачака са богумилством ни са босанским крстјанима. Крстјани су се, као што је наведено, заклињали на 318 никејских отаца, а они су управо осудили аријанску јерес. Сем тога, заштитник босанске државе, Свети Гргур (Григорије Богослов), био је противник те јереси.

Дуго је некритички коришћен као важан историјски извор о постојању богумила у Босни запис Григоровича у његовом Путешествију, да је нашао у Житију деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа да су сви становници Сребрeнице – богумилске јереси. Међутим, професор Јагић, приређујући то дело за Гласник српског ученог друштва (књ. XLII), прегледао је све преписе тог житија и нигде није нашао то место. Испоставило се да је реч накнадно дописана на једном примерку.

Кључни доказ да у Босни није било богумила, нити да су крстјани били нека хришћанска јеретичка црква јесте чињеница да, након турског освајања, у Босни налазимо само источно-православне, римокатолике, праве Турке и оне, како каже путописац Бенедикт Курипешић, „које младост и лакоумност наводи да се потурче“. Да је раније заиста постојала нека трећа црква, она би сигурно опстала и после пада Босне. Претпоставка да су њени припадници сви прешли на ислам због сличности у учењу је бесмислица, јер нема утемељење у здравој логици, историјским изворима, теологији, и, на крају крајева, коси се са Гаусовом расподелом вероватноћа, која се иначе користи за анализу масовних друштвених појава. Припадници неке верске заједнице, када би се нашли у ситуацији преласка на другу веру, реаговали би различито: неки би прешли са лакоћом из личног убеђења, а други због користољубља, неки би се двоумили; међутим, већина је увек конзервативна и остала би на старом. Међу њима је и оно основно језгро верника који су толико утемељени у својој вери да би пре прихватили смрт него ли је напустили.

Hoće li, kako je?

razne omladine ovdje