Join the new world

Poštovani čitaoci,

Pred vama je konačno 3. redovno izdanje ovog ečasopisa.

Na početku, htela bih da zamolim verne čitaoce da zanemare čitalačku apstinenciju u koju sam ih uvela svojim nepisanjem preko mesec dana. Trudiću se ovom prilikom da povratim narušeno poverenje 😛. Neka mi je ovde oprošteno.

Tekst nosi naziv Revolucija koja je pojela svoju decu iz više razloga. Prvo, prilično sam razočarana napadima koje su neki gradjani eRepa uputili u pravcu mog emuža ovih dana ne znajući detalje. Kad gadite, pazite da budete u pravu i da vas ne ture u novinu 😛. A ljute me i oni koji ga nisu branili, a znali su. E moji Srbi. :/

Drugo, razlog je i osoba koja je danas tema priče. Čovek o kome danas govorim je jedan od najkontraverznijih ličnosti istorije novije Jugoslavije. Ideja da se bavim njegovim likom i delom nametnula se spontano, obzirom da je ovih dana obeleženo 100 godina od njegovog rodjenja.

Muzicka podloga (Open link in new tab)

Njegova frapantna biografija gotovo ostavlja bez daha i tako navodi na razmisljanje. Dame i gospodo, pred vama je političar, diplomata, poliglota, intelektualac, pisac, ideolog i najpoznatiji disident Jugoslavije.




GENERAL-PUKOVNIK MILOVAN DJILAS


Kako govoriti o čoveku koji je za svog života proživeo toliko toga? Pa hajmo polako. Ako usput neko odustane razumeću ali gubitak nije moj 😘 Dakle, da počemo.

Milovan Djilas rodjen je 21. juna 1911 godine u selu Podbišću, u Crnoj Gori. Njegov otac Nikola je bio komandant i oficir u I ratu gde je poneo Zlatnu medalju za hrabrost “Miloš Obilić” i Albansku spomenicu zbog pružanja odstupnice srpskoj vojsci 1916 godine.

PREDRATNI PERIOD

Milovan je u porodici dobio dobro obrazovanje a godine 1929 je upisao i Filozofski fakultet u Beogradu.

Kao student književnosti pisao je za brojne časopise, a kako krv nije voda, počeo da se bavi i političkom borbom. Od studentskih demonstracija do člana Komunističke partije i sekretara partijske organizacije Beogradskog univerziteta nije bio dalek put.

Zbog partiskog rada je uhapšen 23. aprila 1933. Mučen bi izdao organizaciju ali bez rezultata. Osuđen je na 3 godine strogog zatvora koje je odležao u Sremskoj Mitrovici.

Po izlasku sa robije, sa „borbenim“ stažom, postaje član Pokrajinskog komiteta za Srbiju a oktobra 1940, na 5. zemaljskoj konferenciji u Zagrebu i član Politbiroa. Josip Broz Tito je tada bio zvanično postavljen za generalnog sekretara.

Agitator za slanje boraca komunističke orijentacije u gradjanski rat u Španiji (1936-1939) i jedan je od glavnih govornika na masovnim demonstracijama 27. marta 1941. u Beogradu protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu.

RATNI PERIOD

Kada je Centralni komitet KP Jugoslavije doneo odluku o podizanju ustanka u Crnoj Gori protiv okupatora, nije bilo velike dileme koga poslati. Kao inteligentan čovek, osvedočeni komunista i patriota a pre svega Crnogorac, Djilas kreće na zadatak. Ustanak 13. jula (hvala na sugestiji) bio je opšteprihvaćen, narod nije ratovao izmedju sebe kao u Srbiji pa su veliki delovi Crne Gore oslobođeni od Italijana.

Jednom novinar, uvek novinar. Novembra 1941 prelazi u oslobođeno Užice i počinje rad u partiskom listu Borba. Uredjuje list do kraja 1942. godine.

Paralelno sa novinarskim radom, član je i Vrhovnog štaba Narodno-oslobodilačke vojske zbog čega će početkom 1944. dobio je čin generala, a 1949. general-pukovnika.

Tokom rata, 1943. učestvovao je u pripremi odluka Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobodjenja Jugoslavije, u Jajcu, gde je isto telo proglašeno za vrhovno zakonodavno i izvršno telo buduće Jugoslavije.

Po nalogu partije, dva puta putuje u SSSR, marta 1944, na čelu jugoslovenske vojne misije, i ponovo aprila 1945. kao član delegacije na čijem je čelu bio Tito.

POSLERATNI PERIOD
- 1 DEO - GODINE USPONA

Sad malo istorijskih podataka:

Godine 1945 ulazi u prvu jugoslovensku vladu, najpre kao ministar za Crnu Goru, a zatim kao ministar bez portfelja.

Godine 1946. učestvuje na Konferenciji mira u Parizu.

Septembra 1947 zajedno s Edvardom Kardeljem u Poljskoj učestvuje u osnivanju Informbiroa.

Januara 1948. na čelu delegacije koja u Moskvi sa Staljinom uskladjuje politiku Jugoslavije i Sovjetskog Saveza prema Albaniji, posebno pitanje ujedinjenja (!!!).

Od 21. do 28. jula 1948. u Beogradu Na 5. kongresu KP Jugoslavije, Djilas je izabran za jednog od sekretara partije; druga dva sekretara bili su Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković, a Tito generalni sekretar.

U septembru 1949. godine Edvard Kardelj i Djilas predvode jugoslovensku delegaciju na 4. zasedanju Generalne skupštine UN u Njujorku. Sredinom novembra, pred Političkim komitetom Organizacije UN, Djilas je održao govor protiv sovjetskih pritisaka na Jugoslaviju.

Medjutim kao idealista, sa pozicija koje je zauzimao, zalagao se za ideje koje će ga vrlo brzo dovesti u nemilost komunističkog establišmenta. U tekstu “Savremene teme” (Beogra😛 “Borba”, 1950), žestoko napada sovjetsku birokratiju i zaključuje da se i u Jugoslaviji deo komunista pretvara u birokrate.

Ipak, nastavlja sa radom za svoju zemlju i 1951. putuje u Veliku Britaniju i vodi razgovore s Klimentom Atlijem, predsednikom vlade, i Vinstonom Čerčilom, vođom konzervativne opozicije. Jugoslovensko vođstvo je baš Djilasu stavilo u zadatak da tajno traži vojnu pomoć. Misija je uspešno obavljena.

12. aprila 1951. Domaćin je prvom generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, Trigve Li.

14. januara 1953 Josip Broz Tito izabran je za predsednika FNR Jugoslavije a za potpredsednike su izabrani Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Moša Pijade i Aleksandar Ranković.

15. januara 1953 predvodi jugoslovensku delegaciju na 1. azijskoj socijalističkoj konferenciji u Rangunu, Burma. Jugoslovenska delegacija je bila primljena je s oduševljenjem.

Tog januara 1953. pokreće nezavisni časopis Nova misao.

2. juna 1953 predvodi jugoslovensku delegaciju na krunisanje kraljice Elizabete II.

POSLERATNI PERIOD
- 2 DEO - GODINE PADA

U listu Borba od 11. oktobra 1953. do 7. januara 1954 objavljuje seriju članaka gde nastavlja da govori o posleratnoj partijskoj birokratiji. Nije bio nem na njihove privilegije kao i na postavljanje Partije iznad zakona. Članci su izazvali veliko oduševljenje u javnosti, tiraž Borbe skočio je na tri stotine hiljada primeraka u slobodnoj prodaji i u redakciju je stiglo oko trideset hiljada pisama podrške.

Časopis Nova misao je zabranjen januara 1954. zbog Djilasovog teksta “Anatomija jednog morala”, u kojoj je opisao „zatvorenost, aroganciju i snobizam partijskog visokog društva”. Članovi redakcije su bili izmedju ostalog Dobrica Ćosić, Miroslav Krleža, Skender Kulenović, Oskar Davičo i Mihajlo Lalić...

Ipak, 25. decembra 1953. jednoglasno je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine.

Kao što rekosmo, revolucija jede svoju decu, naravno. Nedugo nakon pomenute serije članaka, na Trećem (vanrednom) plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, održanom 16. i 17. januara 1954. u Beogradu, Tito je optužio Djilasa za “revizionizam” šta god to bilo. Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Djilas je isključen iz Centralnog komiteta. Po slobodnoj volji istupio je 19. aprila iz partije.

Zbog intervjua Njujork tajmsu u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao neophodnosti u procesu demokratizacije, Djilas je 24. januara 1955. osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine.

Sledeće godine 1956, uhapšen je 19. novembra i osuđen 12. decembra na tri godine strogog zatvora zbog kritike jugoslovenskog stava neutralnosti. Pozadina navodne neutralnosti je u stvari predstavljao podršku Jugoslavije sovjetskoj vojnoj invaziji na Madjarsku, kojom je tamo ugušena revolucija.

Dok je bio u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici , objavljena je u SAD njegova knjiga Nova klasa. Djilas je 4. oktobra 1957. izveden pred Okružni sud u Sremskoj Mitrovici i 5. oktobra osuđen na sedam godina zatvora, u zbiru s ranijom kaznom na devet godina.

Presudom od 14. oktobra, oduzeta su mu sva ratna i posleratna odlikovanja: Orden Narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden Partizanske zvezde I reda, Orden zasluga za narod I reda, Orden bratstva i jedinstva I reda i Orden za hrabrost. Sud časti za rezervne oficire i rezervne vojne službenike pri Komandi beogradskog vojnog područja 15. oktobra oduzeo mu je čin rezervnog general-pukovnika Jugoslovenske narodne armije.

Sva tri puta je suđen po članu 118, stav 1, Krivičnog zakona o “neprijateljskoj propagandi”, paragrafom poznatim po tome što se koristio za suzbijanje slobodnog iznošenja mišljenja.

Za Novu klasu dobio je francusku nagradu Prix de la Liberte za 1958. godinu.

Uslovno pušten iz zatvora 20. januara 1961. Ponovo je uhapšen 7. aprila 1962. zbog knjige Razgovori sa Staljinom i osuđen na 5 godina zatvora. Ova kazna mu je sabrana s prethodnim kaznama, tako da je konačna dobio kaznu od 13 godina.

Oslobođen je 31. decembra 1966. bez uslova, osim petogodišnje zabrane da daje bilo kakve izjave ili bilo šta objavljuje. Djilas je odbio da se pridržava ove zabrane. U vrhovima vlasti raspravljalo se o tome da bude ubijen. Tokom ovog perioda pojavile su se nedefinisane zdravstvene tegobe pa postoji sumnja da je bio drogiran.

Ni jedan građanin Jugoslavije nije bio toliko napadan. Nazivan je izdajnikom, stranim plaćenikom ... Na 7. kongresu SKJ, aprila 1958. u Ljubljani, Tito ga čak naziva „ludakom, izdajnikom i čovekom koji pljuje na dostignuća revolucije“.

Djilasu je 60’ godina dat pasos čime je tadašnje rukovodstvo želelo da se dodvori zapadu. Od oktobra 1968. Djilas je u Velikoj Britaniji, objavljuje dva članka u Tajmsu, daje televizijski intervjuviju, drži predavanja, čak i jedno na Univerzitetu Oksford. Kuća slobode mu je 10. novembra te godine dodelila Nagradu slobode za 1969. Na svečanom uručenju 9. decembra u Ruzvelt hotelu u Njujorku govorio je senator Edvard Kenedi. U Beograd se vratio 10. decembra iste godine.

Početkom 70’ , Jugoslavija se ponovo zbližava sa Sovjetskim Savezom zbog čeka Tito traži veću kontrolu nad ideologijom i kulturom. Djilasu je oduzet pasoš marta 1970. a vraćen tek januara 1987.

Djilasove knjige su štampane u inostranstvu ali nisu bile dostupne u Jugoslaviji. Rešenjem saveznog sekretara za unutrašnje poslove od 3. oktobra 1969, objavljenim u Službenom listu, zabranjeno je njihovo unošenje i rasturanje u zemlji.

1974. zajedno s Andrejom Saharovim, Aleksandrom Solženjicinom, Eženom Joneskom, Josifom Brodskim i drugima, jedan je od pokretača časopisa Kontinent, posvećenog književnim, socijalnim, političkim i religijskim temama zemalja Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza.

Djilas i pomaže našim književnicima da objavljuju u inostranstvu, naročito u izdavačkoj kući Harkurt Brejs Jovanovič (Harcourt Brace Jovanovich) koja objavljuje njegova dela. Između ostalih izlaze knjige Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića, Danila Kiša, Dragoslava Mihailovića, Borislava Pekića, Dušana Radovića.

Septembra 1979. pokrenuo je s Mihajlom Mihajlovim, Dragoljubom Ignjatovićem i Momčilom Selićem prvi jugoslovenski samizdat Časovnik, umnožen na geštetneru, u kome je objavio svoje priče “Rat” i “Gubavac”, ali je ovaj zbornik odmah zabranjen i primerci zaplenjeni, a Djilas osuđen 15. oktobra na novčanu kaznu.

Prvi od disidenata u zemlji počinje oktobra 1980. otvoreno da sarađuje s Našom reči, srpskim demokratskim mesečnikom koji je izlazio u Londonu i čiji je urednik bio Desimir Tošić, jedan od vođa omladine Demokratske stranke pre Drugog svetskog rata, a od 1996. potpredsednik Demokratskog centra.

Tito je umro 4. maja 1980 a državni i partijski rukovodioci te mediji povećavaju učestalost napada na Djilasa, uključujući i zahteve za hapšenjem. Kod dela javnosti raste mržnja prema Djilasu i čak mu prete na ulici.

Uveče 20. aprila 1984. Služba državne bezbednosti je u raciji uhapsila Milovana Djilasa i dvadeset i sedam slušalaca „Slobodnog univerziteta”, koji su se godinama bez tajnosti sastajali u privatnim stanovima.
Čak i 1987. dvonedeljnik Intervju (br. 156) biva zabranjen zbog fotografije Milovana Djilasa na naslovnoj strani.

Većina Djilasovih dela objavljena je u inostranstvu na više jezika. On je objavio i preko stotinu članaka u zapadnoevropskim i američkim novinama, i dao brojne intervjue zapadnim sredstvima javnog informisanja. Pisao je do kraja života.

Službeni Zapad nikada nije javno podržavao Djilasa, kao ni druge jugoslovenske disidente. Nisu ga posećivale zapadne diplomate niti je pozivan u zapadne ambasade.

Osam general-pukovnika i general-potpukovnika u penziji, nosilaca ordena narodnog heroja (Svetozar Vukmanović Tempo, Savo Drljević, Boško Djuričković, Veljko Kovačević, Vojo Kovačević, Gligo Mandić, Vojo Nikolić, Vlado Šćekić) napisali su zahtev da se Djilasu vrate odlikovanja pošto su njegova suđenja i kazne bile zasnovane na ideološkoj, a ne na pravnoj osnovi. Poslali su ga maja 1990. Predsedništvu SFRJ, ali im je njegov član Stipe Šuvar saopštio da je zahtev odbijen. Obratili su se s istim zahtevom 10. oktobra 1992. akademiku Dobrici Ćosiću, predsedniku Savezne Republike Jugoslavije, ali ponovo bez ikakvih rezultata. Samo da potsetimo da je to isti onaj Dobrica Ćosić koji je 50' bio clan redakcije Nove misli sa Djilasom. Kako vlast menja ljude :/

Milovan Djilas je bio dobitnik nekoliko počasnih doktorata, a Akademija humanizma iz Sjedinjenih Američkih Država, dodelila mu je na svom osnivanju 1983. godine titulu Laureata Humanizma (među laureatima su bili Karl Poper, Andrej Saharov, Frensis Krik).

Umro je politički nerehbilitovan do dana danasnjeg 20. aprila 1995. Sahranjen je u roditeljskoj grobnici u svom Podbišću. Opelo su održali pravoslavni sveštenici po želji sina Alekse i pesnika Matije Bećkovića, koji je održao i posmrtni govor.

I šta reći na kraju. Hvala onima koji su čitali tekst do kraja. Na žalost, mnogo istoriske gradje nije ovde stavljeno ali na netu ima odličnih sajtova sa više detalja. Njegov prvi brak, zivot u zatvoru, ideje o obrazovanju i druge zbog kojih je robijao... Potrazite, procitajte.

Mene ovde iskreno interesuje šta bi ste vi radili na njegovom mestu. Mogao je da živi kao Bog. Izabrao je drugo. Dali je hteo da ispravi svoju gresku? Sam? Da li je bio tvrdoglav? Ili samo sebi dosledan? Odlucite sami.

Voli vas eBiljka

i ne budite grubi prema meni 😃 😛