Join the new world

Poštovani eGradjani i eGradjanke,
Braćo i sestre eRatnici,

Pred vama je 2. broj ovog časopisa.

Na početku bih da se zahvalim svim čitaocima 1. broja na vremenu koje su posvetili tekstu koji nije direktno vezan za ER a da se još nisu žalili adminima. Još više bih volela da se zahvalim onima koji su uložili trud da za isti tekst glasaju, subuju i shoutuju, čineći mi time čast i dajući mi volju da nastavim dalje. Po najviše bih se zahvalila adminima koji su mi novinu vratili, posle njenog misterioznog nestanka u četvrtak i moje prepiske sa njima u petak. Slava im.

Današnji broj govori o ličnosti za koju ste zasigurno čuli, taman i da niste hteli. Ime joj je svuda. Od narodnih pesama do naziva za vino. Moja dilema i želja da obradim njen lik i delo se odnosi na ono šta javnost zna i da li je uistinu svesna veličine te jedinstvene i meni omiljene ženske ličnosti iz naše prošlosti.

Muzička podloga - Open link in new tab

KNJEGINJA MILICA NEMANJIĆ
udato HREBELJANOVIĆ



Kneginja, ili kako je narod naziva, carica Milica, rođena 1335.godine u vreme vladavine cara Dušana i pripada lozi Nemanjića. Kći je kneza Vratka Nemanjića, u narodu znanog kao Jug Bogdan i potomak Nemanjinog najstarijeg sina Vukana.

Često je boravila u dvoru, gde je i upoznala svog budućeg muža, Lazara Hrebeljanovića, srpskog kneza, za koga se udala 1353. godine. Sa Lazarom, Milica je izrodila osmoro dece i to pet kćeri: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, i tri sina: Stefana, Vukana i Dobrivoja.

Posle velike tragedije na Kosovu polju 1389, gde joj je u borbi poginuo muž knez Lazar, a prema predanju i otac Jug Bogdan i sva devetorica braće (Jugovića), Milici je ponuđeno da sa decom napusti Srbiju i ode da živi u Dubrovniku. Milica je izabrala teži put - ostala je u Srbiji, izranjavanoj i opustošenoj od pogibelji i pohara koje su činili Turci u svom osvetničkom pohodu.

Suočena sa propašću srpske države, kneginja Milica je u svojim najtežim danima lične porodične tragedije, bila prinuđena da se, pored porodice, posveti diplomatiji i državničkim poslovima. Priče govore da je u tome iskazala izuzetnu mudrost. Uvidevši, samo tri meseca posle bitke na Kosovu polju, da ugarski kralj Sigismund priprema napade na Srbiju, Milica prihvata nemio ali neminovan savez sa Turcima. Uz njihovu pomoć, uspelo joj je čak da povrati predele koje je ugarski kralj do tada osvojio.

Cena koju je srpska kneginja platila za ovaj savez bila je ogromna. Pored vazalnog odnosa Srbije u odnosu na Tursku koji je inače bio očekivan, značila je i njenu veliku ličnu žrtvu. Svoju najmlađu kćer Oliveru, morala je da pošalje u harem turskog sultana Bajazita.

Pored mudrosti stratega i vladarke, Milica je posedovala i mudrost roditelja, mireći svoje na krv zavađene sinove. To joj je uspelo posle istinskog podviga. Usred zime, u već poznim godinama svog života odlazi u Svetu Goru, ne bi li sprečila sukob oko vlasti svojih sinova Stefana i Vukana.

Među brojnim, po hrabrosti zabeleženim podvizima, ostaće i njeni odlasci u Carigrad, sultanu Bajazitu, svom zetu. Prvi put ga je pohodila kada odlazi da spase od sigurne smrti svog sina Stefana, čiju je likvidaciju Bajazit pripremao. Drugi put odlazi kada, od istog moćnog i oholog vladara, moli sa mošti svete Petke, koje iz Vidina prenosi u Srbiju kao zalog spasenja svoje zemlje.

Mudrošću i diplomatijom, kneginji Milici je uspelo i da februara 1391.godine prenese mošti kneza Lazara iz crkve Svetog Vaznesenja u Prištini u manastir Ravanicu, kneževu zadužbinu.

Pre nego što je haljine zamenila monaškom rizom, Milica je sazvala sabor na kome je predala vlast svom sinu Stefanu.

O kneginji Milici pisao je i čuveni Konstantin Filosof:

„A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše kao što veli Solomon mužastvena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i mudri Odisej u mnogim stvarima.

Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koja su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti i iđaše napred na sve veće delo“.

Njeno ime vezuje se za dobročinstva brojnim manastirima i crkvama. Sa svojim sinom Stefanom i patrijarhom Danilom III izdala je 1392.godine povelju manastiru Hilandaru, darivajući pritom jednu crkvu i nekoliko sela. Tri godine kasnije, daruje ruski manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori. Pomaže podizanje manastira Sisojevac kod Ravanice, te rekonstrukciju manastira Dečani posle pljačke Turaka.

Kruna kneginjinog zadužbinarstva ostaće zacelo manastir Ljubostinja kod Trstenika. Predanje pripoveda da su se kneginja Milica i knez Lazar ovde prvi put ugledali i zavoleli. Za uspomenu na susret, kneginja Milica je podigla Ljubostinju, čiji je naziv navodno kovanica reci ljubav i stena.

Zamonašila se 1393. godine u manastiru Ljubostinja i dobila ime Jevgenija, a pred kraj zivota je primila veliku shimnu i dobila ime Jefrosinija. Velikoshimnicu Jefrosiniju, zajedno sa despotom Stefanom, Srpska pravoslavna crkva svetkuje 19. jula (1. avgusta).

Kneginja Milica (monahinja Jevgenija) je ostavila trag i u srpskoj knjizevnosti (Molitva matere i Udovstvu mojemu zenik), pa se s razlogom smatra da su od nje knjizevni dar nasledila deca joj kneginja Jelena Balšicka i umni pesnik Despot Stefan.

Kneginja Milica je umrla 11. novembra 1405.godine, u manastiru Ljubostinja, gde se u sarkofagu čuvaju njene mošti.

U čast ove veličanstvene žene predlažem da jedan od sledećih skupova eRatnika bude kod manastira Ljubostinja.

Tekst posvećujem Tebi.