48 sati od objavljivanja ovog spama neće biti

Day 1,214, 13:40 • Published in Serbia Serbia • by Lunatic2903

Iako se već neko vreme nosim mišlju da ovu misao (ili više misli, pošto su mi nekako ispreplitane i nerazdvojne) oblikujem i upakujem u jedan članak, nekako mi je sve teže i mrskije da pred ovom rumunskom boranijom vršim bilo kakvu aktivnost zahtevniju od kliktanja. Ali eto, prodrman i nadahnut pre svega Vulentijevim člankom, nekako sam se odlučio i odvažio na ovaj smeli poduhvat.

Zabrinjavajuće je, moram da pomenem, koliko je kvalitetno pisanje postalo retka pojava u ovoj našoj virtuelnoj balkanskoj zabiti. Proporcionalno tome smanjilo se i prisustvo kvalitetnih članaka u top vestima koje, čini mi se kao po pravilu, okupiraju samo zvanični članci i «novinari». Novinar, ili enovinar, postao je toliko retka pojava da se njegovo prisustvo slavi, veliča i prepričava. Osim par upornih, poput Obrada, Ludookog, Nesska, Pauna, Dimitrija, Zeke-Peke, Wegija, Tekelije, Kulina, Meptaba i Isaila, većina je ili potpuno klonula duhom ili se oglašava poput onih ženskih problema – jednom mesečno.

Ali ovo nije još jedna kuknjava na temu toga kako je novinarstvo palo na najniže grane ikada. Moja je patetika dublja, sistematičnija. Ja ću biti patetičan na sve strane, od glave do pete. Od novinarstva sam počeo pre svega zato što je to segment igre čiji me kolaps najviše pogađa, onako lično i grubo, a osim toga jer se celokupno stanje društva ne ogleda drugde do u kvalitetu tekstova (ili škrabotina) koje nam ispunjavaju dane u pauzama između serija manijakalnih kliktanja. A i po tom kliktanju ću da prospem malo šlajma, samo da dođem dotle...

Otkako su počele da se ređaju modifikacije, remehanizacije, industrijske revolucije i skenjifikacije onog starog eRepublika, i mi smo postajali sve skloniji tome da viknemo kako je sve otišlo u ofsajd, pa smo i članke na tu temu do te mere isfurali da nam je prosto muka kad neko krene da davi o dobrim starim vremenima. I sad dok ja mlatim po ovoj ulepljenoj tastaturi (nije da sam gledao porniće, nego sam tu kod kompa pre par dana drmnuo i prosuo neku brlju od «koktela» koja mi se toliko usmrdela da ću da bacim tastaturu čim skupim para za novu...) mnogi već prevrću očima i misle u sebi «Slušaj Luni, ne seri sa tom patetikom nego navali na ždranje hleba i merenje čiji je duži sa komšijama», ali je istina da su patetični članci takođe ogledalo stanja u eSrbiji, baš kao i ona sranja koja lansiramo u top international, a koja imaju više uzvičnika i slika nego svih ostalih ASCII karaktera zajedno.

I zaista ima puno istine u tome. Iako često podsetimo na onog klinca koji je vikao «Vuk, vuk!» i iako stalno dramimo o Armagedonu i propasti rumunske tiranije pod bojkotom vaskolikog i nebeskog esrpskog naroda, činjenica je da je eRepublik davno prestao da postoji. Da budem iskren, da mi nije dvadesetak vrednih poznanstava koja sam ovim putem ostvario i ovih novina u koje sam uložio toliko truda i entuzijazma Lunatic2903 bi se odavno razlagao na nule i jedinice na nekom kineskom smetlištu poniklom na mestu na kojem je bio simbol starog esrpskog carstva – Liaoning.

Govoreći o starom esrpskom carstvu, upravo me je sećanje na to vreme motivisalo da se bacim na ovo kilometarsko trabunjanje (zamisli!). Pritom ne mislim da neke očigledne stvari koje su tada štimale a koje danas funkcionišu k'o kineski digitron (tu se nismo mnogo ni pitali, ruku na srce), mislim na one dublje motive, na stvari koje su nas pokretale, davale nam snagu da ustajemo pre promene dana, da svoje stvaramo da bismo ga drugom poklonili, da budemo simbol zajedništva i sloge, simbol od koga je do danas ostala samo bleda senka.

Tih stvari više nema.

eSrbija je nekada imala jedan dijametralno različit sistem vrednosti, dušu i kolektiv, dok danas nije mnogo više od skupine izgubljenih ljudi rastrzanih između rastućeg besmisla igre i lepih prijateljstava koja ih vuku nazad u isti besmisao. Ono što meni posebno smeta je činjenica da je eSrbija tokom vremena evoluirala (ili devoluirala) i od gore pomenutog simbola postala simbol i ogledalo sasvim drugačijih vrednosti – individualne promocije i koristi, razmišljanja kroz brojke (naročito one žute), vlastoljublja i sukoba interasa. Prostije rečeno, postali smo SAD, toga sasvim nesvesni.

Postali smo jedna groteskna i ružna frankenštajnska tvorevina koja se bori za ukidanje neograničenog tenkovanja, u kojem sve češće prednjačimo; pokrećemo bojkot koji vođeni svojevoljom trojice ljudi sami pogazimo; pričamo o ignorisanju Hrvatske a nesebično dajemo doprinos održanju tog najbesmislenijeg i najšupljijeg sukoba u istoriji Interneta. SAD smo postali, dabome.

Meni se nikako ne sviđa to što smo uplivali u vode kojih smo se gnušali, što smo oberučke prihvatili filozofiju igre protiv koje smo se toliko dugo borili. I ranije su pojedinci imali višak para, pa su nekako češće ulagali u bolnice, odbrambene sisteme, firme, donirali u zajedničke štekove. Danas sva investiranja imaju tu individualnu i ličnu dimenziju. Bio bih presrećan kada bismo odbacili sva ta pogrešna shvatanja, no to je malo verovatno. I šta će sad neko reći, da bi nas to koštalo poraza u ratu sa Hrvatskom? Ma koga bre briga?! Boli me uvo čak i da eSrbija nestane sa mape, ionako sa svim ovim izmenama čak ni postojanje na mapi nije više od zaostavštine i navike iz starih vremena.

I stvarno, nije li više vreme da prerastemo ovo hormonisanje sa Hrvatskom? Pa čoveče, ja mislim da je i najbubuljičavijem nabrijanom pubertetliji do sada dosadilo da troši pare ili uopšte gleda kako se jebavamo oko te granice. Mislite da u Hrvatskoj nije isto? Pogledajte Vulentijev članak ponovo. Mislite da onoliko komentarišu zato što su gladni bacanja klikova i dana u vetar? Mala digresija: mislite li da su to uopšte od nas različiti ljudi, ili su to isti mladići i devojke koji dođu ovde da proćaskaju sa društvom, dogovore neki skup, promovišu svoju državu? Smorilo je više.

Zajebana stvar je kad posle tolike pauze sedneš za editor svojih novina pa ti reči same klize niz ruke. Kraće od ovoga nisam mogao, moglo je samo duže i gorče. A koga i briga, kada je većina odustala čim je videla veličinu skrola i dala mi glas na ime stare slave... Na kraju ove epizode, po isteku 48 sati od objavljivanja članka, od svega ovoga neće ostati ni sećanje. Do tada će nas zabaviti Istra i Lika. Navali narode!

Pozdrav mazohistima koji su stigli do kraja,
Lunatic2903