Највећи српски митови III

Day 3,715, 04:07 Published in Serbia Serbia by Kheshig


За последњи део трилогије није потребан неки дужи увод. Извињавам се што чланак није изашао синоћ, одвукли су ме као псето у кафану па нисам стигао да завршим већ добрано завршен чланак. Па да почнемо!

„Тито злочинац – Дража анђео“

Сукоб између присталица Равногорског покрета и комуниста траје и данас, 73 године након што је сукоб завршен у корист комуниста. Аргумената за подржавање или осуђивање обе стране има много и захтевају посебан чланак и нећу опширно описивати оба покрета (само у сврху мита) али хајде да се фокусирамо на мантру да је Дража био супер тип док је Тито био злочинац и највеће зло које је задесило Југославију.
За почетак хајде да објасним кључну разлику између Драже и Тита: Тито се борио да освоји власт у послератној Југославији, док је Дража био представник владе Југославије у егзилу. Из тог разлога, Тито је морао освојити власт оружјем, док је Дража могао остати пасиван и одржавати статус кво.
Друга огромна разлика је карактер. Тито је био одлучан, препреден, политички одлично поткован, са јасном визијом. Са друге стране Дража је био неодлучан, политички готово потпуно неписмен, без карактера вође. Дражина идеја је била да се чека крај рата да се врати влада из егзила, и та пасивност, у комбинацији са, хајде да се изразим неспособошћу да се ухвати у коштац са комунистима, довела је до тога да Тито стекне подршку Савезника, иако је Дража имао велику почетну предност.
Желим да истакнем да су и једни и други чинили страховите злочине. У мом селу, четници су убили једног човека који је био симпатизер партизана, а затим заклали његову сестру, њеног мужа и убили деветогодишње дете. Након крвавог пира су певајући отишли, али их је стигла казна од стране Немаца. Двојица су обешени одмах, а за трећег је купљено уже у дућану мог прадеде, који је био симпатизер четника. Међутим, мој прадеда је 1944. мобилисан у партизане, под претњом да ће бити заклан он, његова жена и седмогодишњи син, а кућа спаљена до темеља ако се не придружи партизанима. Неки су одбили да се придруже, а претње партизана нису биле узалудне. Мој прадеда је погинуо у партизанима. То јест, погинуо је при повратку, као рањеник, када је брод којим се враћао на Сави налетео на заосталу мину и потонуо, одневши са собом на дно Саве 200 рањеника, 15. априла 1945. године. Тачно 20 година касније, 15. априла 1965. године је рођен мој отац. Каква случајност? Ово су само примери из мог личног окружења о злочинима оба покрета тако да је закључак да се ни једна ни друга страна нису суздржавале да чине страховите злочине против идеолошких противника. Бројање злочина које је починила једна и друга страна је бесмислено.
Да се вратим на тему, Дража није светац. Знао је за злочине, није их спречавао. Чак је сарађивао и са окупатором против комуниста. Био је лакомислен и политички кратковид, што говори авантура када се једном напио и урлао јавно како треба све муслимане и Хрвате поклати. Непостојање курса ЈВУО и Дражин мек карактер је гурнуо Југославију директно у руке Тита. Дража ни у једној варијанти није дорастао Титу, и због тога проглашавам мит да је Дража кул тип а Тито сероња – разбијеним.



„Американци нису смели 1999. копнено да нападну Србију“

Један од омиљених тема за разговор на славама након што се заврши са печењем и пређе на шприцер. Идеја је да НАТО предвођен Сједињеним Америчким Државама није смео да нападне Југославију копненим путем током агресије 1999. године. На страну то што Американцима није била потребна копнена инвазија јер су нас сломили из ваздуха, хајде да се бацимо на бројке и реалну процену.
Судећи по Википедији (извињавам се што немам поузданије податке), Војска Југославије је имала 108.000 активних војника, 400.000 у резерви и 2.300.000 војно способних за војну службу. Пошто је нереално да ВЈ изведе тоталну мобилизацију и наоружа све од 15-49, хајде да узмемо број од можда 500.000 војника спремних за рат.
С друге стране, војска САД у копненим конфликтима у Ираку пре и после бомбардовања 1999. године никад нису имали драстично мање војника од противника, већ углавном исти број или више. Тај број би био већи, имајући у виду да европским чланицама НАТО савеза не би било тешко да превезу војнике и опрему до граница СР Југославије. Што значи да би, колико год да изведемо војника на бојно поље, НАТО ће извести више.
Најбитнија ствар у потенцијалном конфликту је супериорност у ваздуху, која је била апсолутна у корист НАТО пакта. У току Заливског рата и инвазије на Ирак 2003, америчка авијација је одрадила већину посла, док су копнене трупе само чистиле терен, без већих сукоба на копну. Најсвежији показатељ важности надмоћи у ваздуху је рат у Сирији. Погледајте мапу рата из 2015. и 2017. и видећете колико је подршка руске авијације утицала да Сиријска арапска армија (САА) преокрене ситуацију у своју корист и пређе у офанзиву на свим фронтовима.
Идеја да би ми без авијације поразили НАТО је апсурдна. Копнена инвазија на Југославију би била „Априлски рат vol. 2“ и идеја да би се ми одбранили од целокупне НАТО алијансе није само апсурдна и нелогична, већ и ужасно глупа.



„Боље рат него пакт, боље гроб него роб“

Расправа о приступања Југославије Тројном пакту (или Силама Осовине, како хоћете) је била мучна. Са једне стране би стали на страну агресора Хитлера, а са друге стране би стали против Хитлера и Тројног пакта који је потпуно окружио Југославију.



Слика показује ситуацију у Европи непосредно пред потписивање и одбијање приступања Тројном пакту. Влада Југославије је, после дугих и мучних преговора, потписала приступање Тројном пакту 25. марта 1941. године. Хитлер се жалио да је свечани банкет одржан поводом приступања Југославије Тројном пакту изгледао као сахрана. Споразум је овако изгледао:

• „...владе Сила осовине неће током овог рата од Југославије тражити да дозволи транспорт трупа преко југословенске државе или кроз њену територију,
• „Италија и Немачка уверавају владу Југославије да у вези са војном ситуацијом оне не желе да упућују било какве захтеве за војну помоћ.
• Интерес Краљевине Југославије за слободан излаз на Егејско море узеће се у обзир приликом политичке реорганизације Европе након рата.“


Југославија је поред, готово неутралности, добила и обећање да ће добити излаз на Егејско море (Солун). Овај договор је био изненађујуће повољан за Југославију, имајући у виду да је Југославија била притиснута са свих страна.
...а онда се умешају Британци, наложе пар будала који организују демонстрације глупавог народа, изврше војни удар и прогласе југословенско приступање Тројном пакту неважећим, уз познату крилатицу „Боље рат него пакт, боље гроб него роб“. У овој ситуацији ћу занемарити утицај Британаца. Људи су пробали, имају право. Мој фокус ће бити на пучистима. Британија је као помоћ обећала, ако се добро сећам, три дивизије. Реално и не би могли више да пребаце у том тренутку. Не знам како су Симовић и екипа очекивали да ће три дивизије бити довољне да зауставе напад незаустављиве Немачке. Чак и да је обећано 25 дивизија, Симовић је морао бити сумњичав према логистици тог плана. Резултат тога је, потпуно оправдан, бес Хитлера који је наложио да се Југославија уништи, и тако долазимо до славног Априлског рата. Сматрам да је срамно овај рат назвати „априлски“, јер је нетачно поверовати да је Југославија издржала читавих месец дана, када је у стварности капитулирала након 12 дана.
Симовић је морао бити свестан немоћи југословенске војске, као и малих шанси да Британци пошаљу знатан број трупа у тако кратком року. Е сад, да ли је то лоша процена, или издаја националних интереса?
Влада Југославије је показала политичку зрелост. Да би сачували свој народ од разорног рата, прогутали су горку пилулу. То ради прави политичар: донеси праву одлуку када је тешко, колико год да је непопуларна. Да наша влада није била пресрећна због приступа Тројном пакту говори и банкет који личи на сахрану. Урадили су оно што се мора, и историја је показала да су донели праву одлуку.
С друге стране, волео бих да питам Симовића који је био његов план? Питам се да ли је погледао карту Европе у том тренутку: Готово цела континентала Европа под немачком чизмом, Шпанија симпатише Немачку, СССР има пакт о ненападању са Немачком, једино Британија и Грчка одолевају. Пучисти су узјахали талас популизма, пропаганде и безумља и увукли Југославију у рат који не да није могла да добије, него није имала снаге ни метак да опали. Резултат Симовићевог пуча је смрт преко милион Југословена, концетрациони логори и коначно рушење поретка који је Симовић бранио. Тако да, извол’те Југословени рат, када нећете пакт!




Овим чланком сам завршио трилогију о највећим српским митовима. У скоријој будућности намеравам да започнем пројекат од барем три чланка о Карађорђу. После тога, ко зна. Што се тиче саме игре, не пратим превише, али ми изгледа да наш савез доминира и да нема правог противника на бојном пољу. Стратегија више нема никакву улогу, већ виза и мастер картица. Што мало убија игру. Некада давно, будили смо се у пола девет како би напали пре промене дана. На каналу по 250 људи. Дивота.


До следећег читања,
С поштовањем,
Кешиг