Join the new world

Neverovatna priča o zarobljenom britanskom oficiru iz Prvog svetskog rata koji je od Kajzera Vilhelma dobio odobrenje da poseti bolesnu majku pod jednostavnim uslovom – da se posle toga vrati u logor. I vratio se.

Kada je, novembra 1916. godine, britanski ratni zarobljenik Robert Kembel Kajzeru uputio molbu za dopuštenje da poseti majku na samrti, bio je zapanjen kada je dozvolu i dobio – pod uslovom da se posle toga vrati u zarobljeništvo.

Ovaj kapetan održao je svoju reč i posle dve nedelje odsustva vratio se u nemački logor za ratne zarobljenike, i tamo ostao do kraja Prvog svetskog rata.

Istoričar Ričard van Emden, koji je tokom svojih istraživanja saznao za ovaj neverovatan događaj, kaže da je takvo viteštvo bilo retko čak i pre jednog veka. "Kapetan Kembel bio je oficir, koji je svojom čašću zajamčio da će se vratiti", kaže on. "Da se nije vratio, sigurno bi zbog toga stradao neki drugi zarobljenik. Ono što još više zadivljuje jeste činjenica da ga je Britanska armija pustila da se vrati u Nemačku. Britanci su mogli da kažu: 'Nećeš se vratiti, ostaješ ovde.' "

Kapetan Kembel, koji se vojsci pridružio 1903, vodio je Prvi bataljon Istočnosarijskog puka (East Surrey Regiment). Svega nekoliko sedmica po izbijanju Prvog svetskog rata, ovaj bataljon je zauzeo položaj na kanalu Mons-Konde (Mons-Condé) u severozapadnoj Francuskoj.

Nedelju dana kasnije, njegove su trupe pretrpele napad nemačkih snaga, i tada je kapetan Kembel zarobljen sa teškim povredama. Potom je ovaj 29-godišnjak lečen u vojnoj bolnici u Kelnu, a zatim poslat u logor u Magdeburgu.
casna-oficirska-rec-2

Dokument iz Nacionalne arhive Velike Britanije koji potvrđuje da je Kembel trebalo da se vrati posle 'dvonedeljnog odsustva' na temelju zadate reci.

Godine 1916. dobio je pismo u kom ga obaveštavaju da njegova majka Luiza umire od raka. Tada je pisao Kajzeru Vilhelmu II, moleći ga za dozvolu da još jednom vidi majku. Kajzer se smilovao i dao mu dve nedelje odsustva, uključujući i dva dana za putovanje u svakom smeru, brodom i vozom, a kapetan je zauzvrat dao reč britanskog oficira da će se vratiti.

Kapetan Kembel obišao je majku u mestu Grejvsend, u Kentu, 7. novembra 1916. i proveo uz nju nedelju dana, da bi se potom vratio u Nemačku. Majka mu je umrla tri meseca kasnije, februara 1917.

Ovu priču je Ričard van Emden pronašao u prepisci između britanskog i nemačkog ministarstva spoljnih poslova, i ispričao je u svojoj knjizi Susret sa neprijateljem: ljudsko lice Velikog rata.

Sigurni smo da je ovakvih časnih ljudi, ljudi od reči, bilo više nego što istoričar van Emden pretpostavlja. U ona ne tako davna vremena, reč je još uvek vredela koliko i potpis i pečat, pa čak i – zapravo pogotovo – reč data neprijatelju. Tako je bilo ne samo u Britaniji, već, kao što znamo, i u našim krajevima. I u najsurovijim uslovima rata, i oficiri i redovi još uvek su u velikom procentu čuvali u grudima osećanje časti i dostojanstva, koje ih je obavezivalo da održe datu reč po cenu odricanja i gubitaka. Prave vrednosti prepoznaju se po tome što ne želimo da ih se odreknemo ni po cenu života.

Gde su danas ljudi od reči? Zašto je danas tako malo ljudi spremno da se odrekne "preimućstava" koje obezbeđuju laž i obmana? Ko je častan i pošten i onda kada se čini da se to ne isplati? Traže se takvi ljudi. Ljudi od reči.