Иза поноћи

Day 4,695, 16:49 Published in Serbia Pakistan by Grandmaszter Dio Radenko

Све је мирно недељом иза поноћи.
Мислим да је то најнапетије време у Свињцу, сви су у неком грчу јер креће тај јсбени понедељак.
А ја се тада враћам кући.
Мени је већ готов први радни дан у недјељи.
Сада се враћам бициклом коју сам купио јер сам имао лову јер сам се кладио, дрогирао.
Ја нисам заправо наркоман.
Волим само да причам за себе да јесам.
Да делујем сјсбаније него што јесам.

Све је мирно иза поноћи.
А читаво поподне серотонин опада, и опада, и опада ..
И удара те у главу, увлачи се курвински у тебе.
Кривица.
Долази ти шта си све урадио, шта си говорио претходне ноћи, и јутра.
300 људи сам контактирао претходне ноћи.
Сви су наравно попиздели на мене.
Анаксамандар, моја сестра, жена коју сањам, американка у болници са пнеумонијом, онај клошар, кладионичар, пријатељ као кога увек частиш кад си разбијен. И он се онда вуче ту, уз тебе, као пијавица.
Зове те сваке вечери да свратиш на пиво.
И линију.
Ако има.

А мени то не прија.
Јер ја живим потпуно изолован од свега.
Самоизопштен.
Екскомунициран.

Ја сам одавно себе сахранио.
Има томе сад ће 20 година.
Ово све је само бонус.
Трудим се да не придајем значај гневу тих људи, а унутра разара ме.
Јер ја сам јако мек.
Ја једва да и постојим.
Ја сам такав ...
Облик који не пружа никакав отпор.
Коме може све да се деси а да он апсолутно ништа не предузме.

Ја знам ко сам, колико сам црн, они мисле да не знам, да имам високо мишљење о себи .....
То је можда било некад.
Али сада знам ко сам.
Клошар.
И то свима њима кажем тисућу пута.
Ја сам говно и клошар, то је једна непобитна чињеница.
А они се и тисућу први пут изненаде и изнервирају кад урадим нешто што сам радио већ милион пута раније.
И треба одавно да се подразумева.

Али не.
У њима и даље тињају очекивања.
Да ћеш једног дана бити нормалан.
Углављен.
Лажно љубазан и
лажно заинтересован.

Не не, ја не могу то
Све у мени ме боли
Све цури кроз мене цела та зјапина
Коју сам себи ископао

Све се буни против тога до те мере
Да не могу да дишем.

Како ја да будем са вама, поред вас, то што ви потајно очекујете од мене?

Не, ја сам мртав већ 18+ година.
Све ово је бонус.
Мртва трка за мртву јесен.

То је један остатак жаљења.

Ово што пишем изузетно је моћно
Вожња коју нико од вас никад није возио
Не мислим чак ни да ме мрзите
Углавном осуђујете,
повремено жалите.

Али мени не треба то.
Мени не треба ништа.
Ни ваша љубав, сарадња, ни ваше жаљење.
Мени је понекад добро што сте ви ту, и ја сам срећан тог дана.
Барем мало миран на неки начин.

Не, ја имам велику мисију.
Која се одвија на другом релеју, у мојој глави, и која траје и траје
Деценијама.
Не, ја нисам нормалан.
Али далеко од тога да сам луд.
Ја све видим и превише ми је јасно шта се дешава.
То ме упропашћује.
Ништа друго, јер
Са мог прозора, ви сте само гости
Исто као и ја вама.
Умрећемо раздвојени, сви, сви
Сви које сте знали и које си знао
Сви ће да умру то сам схватио са година три ...

Да ли ви разумете да од тога нема опоравка?
Код трогодишњака са тим сазнањем?

Шта сад ја треба да причам, шта се све десило, мени, коме, било коме.
Не, то се десило јер је морало тако.
Да бих био овде овако.

У комуникацији са вама, ја сам само манипулатор.
И ништа више од тога.
Моје жеље и плитке страсти
Су тако одвратно једноставне

Да би повредиле ваш фамозни осјећај морала
Стога морам да ћутим
И играм неку мртву игру
Са вама
Поред вас

А као да никад нисам