Join the new world

.. Изистињског Детектива, сезона 1.
То је као Луизијана, селендра нека, али све је помало бајковито, меланколично итд.

Мрзи ме да пишем о томе, кука ми се.
Има углавном ту нека црква разјебана.








У Свињцу је мало другачије.
Ту куда путујем.



Овде не можеш ни да патиш као човек.
Увек је ту нешто да те подсети, да те унизи, да те исмеје.
То је једино што ми се и допада код Свињца.
Није Холивуд, разумеш.
Људи су баш оно ... стока. Не јебу ништа.
Свако се отимао да сазида себи кућу, узме кола на кредит.
Баш оно хоће да угоде себи.

Како то да ти приближим.
Рецимо ти си неки сањар, пичкица ... И рецимо замислиш се нешто.
Извучеш се одатле. Ниси ту.
Е тад мора нешто да се деси.
Мора да те појури чопор банџара, да прође неки пазарски камион да те окупа. Да упадне неки пијани чичоњак. Мора тако нешто да се деси, да те ошамари.

То је вероватно здраво.
Спречава те да упаднеш у неки канал, да жалиш себе дуже од 5-10 минута.

Народ је баш гадан. Овде рецимо није тешко гледати неког и замислити неког мајмуна од пре 50 000 година како отима другом шимпанзи кремен и женку можда.
Све ме на то подсећа.

Виђам и цигане како иду у чопорима.
Како тактички траже пљуге.
Овде под овим негдашњим кровом, ту доводе циганку па се ређају.
Нисам 100% сигуран, за сада имам само индиције.

Ја увек мислим да је то само филм.

А да, мост.
Чувени мост.



Увече се не види ништа, фале даске.
Може се изгине.
Изистински.

Замисли сад упаднеш.
Закачиш упалу плућа.
И после треба да убедиш неког да није корона.

Како је добро.
Како је све добро у Свињцу, у вукојебини где си поштеђен.
Заштићен.
Загрљен од свега.
Осим пленема.
Али племена нема.
Дуго већ.

Ово нико не разуме.
Ни ви крмци.
Звао ме је неко да идем преко, инвестираће лову.
И карту ће да ми плати.
Али они не разумеју ... Ово.
Ово не постоји нигде.
Свињац и свиње.



Ни ви не разумете.
Мислите да заслужујете живот без трзавица.
Лагодан живот.
Да вам деца не поумиру пре пете године.
Да може да се сочини роштиљ, дрмне пиво.
Да се има за трошак.
Да оће патка да ради.
Да се прегура педесета, шездесета.
Да вам је топло зими.
Да ради клима нека нешто лети.
Да има кумова, стричева, ујака, унука, снахи.
Свега да има, да можете да одговорите: Ето иде, не жалим се.
А онда се наредних 40 минута жалите.
То ви хоћете.
Вас не занима оно исконско.
Вас не занима да дишете свињац.

А мени баш овако паше.
Овако невидљивог ни земља ме не осећа.
И керови се брзо сморе.
Цигане одвуче кара или стомак на друго место.
Нађем камен да седнем, то као буде моје место.
Дође колега отме ми место.
Пандури неће да ме погледају.
А имам доказ да сам човек, ту је у предњем џепу.
Имам потврду да сам сапиенс, да смем да ходам.
Не дечко, у реду је дечко, нема потребе дечко.

Блиском је непријатно кад проговорим.
Чујем им мозак како тражи излаз из непријатне ситуације.

Четири сата је и двадесет четири минута.
Бројаћу до 7.
Дане.
Када дође седми.
Узастопни.

Биће готово.
Свиња ће престати да запиткује.