Join the new world

За њу су ми рекли да слуша Нирвану.
Ја сам тад пуштао косу и дркао гитару, значи био сам карактер подземља.
Није то толико било подземље, углавном смо се знојили по прашини теглећи овим "солистима" опрему не би ли нам, пред крај пробе, дали да опалимо 2-3 квинте.
Сигурно ме памтиш кад сам у папучама и чарапама стопирао до Љубише Црва у Адранима.
Имао је неку сестру, правио сам се да се дрогирам не би ли ме замјетила.
Зоки металац ми је завио маховину у ризлу и продао за 10 динара.
Умри Зоки.
Однео сам на екскурзију.
Неки мајмуни су почели да скачу јер су се "урадили".
А ја сам био као онај клинац из бајке што је зјевао у цареве тестикалије.

Углавном, она је имала пространа рамена, а то је веома битно.
Жене са скученим раменима, са изузетком Сергејевне која има ванвременску кожу и складно накалемљене и уобличене уши, обично не могу допрети до мрачних зона твог тестостерона.
Друго, сисе су јој већ напупеле, па иако је с почетка носила пијачне мајице с хвацом хвамозног Кобејна, њене неравнине су могле инспирисати.
Позвао сам је и рекао: "Ако хоћеш да препишеш домаћи од мене, можемо да се нађемо испред Ољине гајбе око 22".
"Добро", зајецала је.

---

Засели смо на тротоар, реко- Ти си посебна, а ја сам гласник богова.
Пусти дер Литијум вечерас пред спавање, размисли о мене ..

Али тај гузати што ми је био са сестром, кад је требало да ургира за моју ствар, поручио јој је: "Још увек исто миришеш"
Какав коњ љигави.
Отео сам му све залихе гела и просуо у шољу. Ко те јебе.

Углавном, на тој екскурзији са маховином, ту сам се узбудио.
Мислим да је то било у капиталу Аутономне Покрајине Мале Мађарске, онај хотел Парк.

Али видиш, док си читао "можемо да се нађемо испред Ољине гајбе" и "
Засели смо на тротоар", ти си у глави створио слику да је то као нека зграда и да ту има паркинг и онај тротоар.

Е видиш, ту си се зајебо.
Није то била градска зона.
То је био неки .. издвојени полу засеок, она је ту живела.
И као што се много година касније испоставило, то је веома битно.
Чињеница да си рођен/а у посраном месту те одређује.
Све оне желе да побегну.
Како сам ја то могао знати.
У школи су нас учили да треба да будемо поносни на своје селендре.

Биљану су зајебавали да смрди на шталу.
Сада је вероватно директор неке хвирме у Катару, ил тако нешто.
Председник адвокатске коморе Сингапура.

Тако их је и Будимир раширила кад је то било потребно.
Али не мени.
Неком другом.
Па онда неким другима.
Па је онда Ана пренела вјести .. да има чкодеа у сваком мејџор ситију у овој посраној држави.

Онда је занела.
Можда летовала у Турској и качила селхвије на хвејзбук.
Никад нећемо сазнати.
Бојану сам из истих разлога обрисао.
Не само њу.
Све сам их побрисао.
Звали су ме на годишњицу, рекао сам да имам тумор тестикалија и да ми је доктор рекао да мирујем.

Ти си посебна, ти си сад мајка, и ја делим твоју устрепталост, контролисану еухворију и радо бих ти рекао "Како је цакано, срце мало" али проради ми чир на тестикалији кад заустим да ..



(click to play)