Бој на Пољу сивом

Day 1,178, 12:58 • Published in Serbia Serbia • by steWEGI


Док пио је своје треће пиво, он гледаде у то Поље сиво, поље гледа, а суза му креће, што на сиво боја се не меће. Па му душу испуни горчина, и он позвао свог вољеног сина, те му рече, ЕФОФ мили сине, позови ми све владаре српске, из низије или са висине, да терамо адманлије мрске, да му кажем ој Админе гаде, сиво биће боје оранџаде!

ЕФОФ слуша шта му вођа прича, па помисли, није Липец чича, све што каже, тај неће да лаже, биће Сиво поље неке боје боље!

И док се вест Србадијом шири, Србадија неће да се смири. Сви владари позваше јунаке, а и даме за повреде лаке, Десерт зове сецикесе своје да адманлије још више се боје, с' једне стране Луказ поносити, а са друге Ипи отресити. Иза њих родбине гомила, мајка српска све их изродила! Гид позваде анђеле своје, храбра војска које се сви боје, Аписа је уз се поставио, а са њим је Саву саставио, па им каже - Саво Дерикоња и Аписе брате, адманлије неће да нас схвате, ви спремите своје буздоване, с' буздованом тражите им мане. А и Мрле, добротвор је луди, дошао је са гомилом људи, иза њега његови робови, испред њега њихови гробови, копаше их себи за ситнину, па за смрт не треба да брину.

Са свих страна пристижу јунаци, да л' јунаци ил' само лудаци, ал' за Поље сиво, ту светињу српску, храбро напред, адманлије, нану ли вам мрску! Иде Паун и екипа млада, све хероји из Новога Сада, Кулин води срце Шумадије, нико не сме с' њима да се бије. Палићаре Бурек сада спрема, а за њега ни кациге нема. Ни оклопа, нити неког штита, али зато он ни не пита, кад га виде адманлије гадне, беже, плачу, као жене јадне. Уз њега је Бруса наш деда, мора неко да заведе реда. Са свих страна пристижу јунаци, да л' јунаци ил' само лудаци...

Скупи Липец војску заебану, не можеш им наћи нити ману. Па владаре позва на вечеру, да пронађу веру и неверу. Седи Липец на вр' стола, донеше му бубреге од вола, једе Липец, на битку не мисли, а Мрле се нешто замисли, да л' да кажем нашему владару, па Десерту да увалим кару (свађу) ил' да ћутим зарад битке важне, да цурице остану нам влажне. Ма, цурице влажне ће нам бити, а кад кажем с' Липецом ћу пити. Па му рече, ој владару владе, овај Десерт грошеве нам краде! Заста' бубрег Липецу у грлу, па погледа љутито у Мрлу! Шта то збориш, Мрле, мили сине, Десерт не зна ни да брише слине! Јесте, јесте, рекоше остали, само Луказ неће да се жали. Липец бесан у Десерта гледа, а Десерт се преварит' не да, нисам Липец, Кирканке ми моје, они мене само се сад боје, па те лажу и клевећy мене, јер се плаше чак и моје жене! А Модести, ватра ми је жива, она ништа, веруј, није крива. Ја ћу сутра Админа убити, па ћеш са мном ти поносан бити!
Липец збори, сви у њега гледу, сутра ће нам бити све у реду, ајде сада, бубрези се ладе, док му Шесту из задњице ваде...

Спремила се војска васколика, ал' гледају у једнога лика, то је Фиб од највеће снаге, о њему су испеване саге, он долази у буздован гледа, миран корак, чека свога реда. Он Админу доћиће главе, па ће Срби опет да га славе. А и Пеђа, снаге је једнаке, и он чека своје прилике, ој Админе, твоје ли ти славе, Србин ће ти сада доћи главе! Војска срећна, слави јунаке своје, рекао би, ничег се не боје, ал' са брда назире се нешто, своју војску Админ скривао је вешто...

Адманлије, звери врло љуте, доватили јатагане круте. Довео је админ своје војске, више него сви мултији Пољске. Кад видоше Србини хероји, а и херој може да се боји, потрчаше себи скратит муке, баба сера трљала је руке. Но подвикну Липец млад мајоре, зар се Срби адманлија боје? Сви у руке мач ил' буздоване, Админ броји своје задње дане! Ајмо, викнула Елита, ајде, узвикну сва свита! Потрчаше Србљи ка Админу, а на боку не видоше стрину! Но са бока чекала их Лана, и то она из млађих дана, па потера своје соколове, да Десертове сецикесе лове. С' другог бока Платон се појави, не у сну, но баш у јави, он пошаље своје исписнике, Кркобабић предводи те прилике. Они лове Мрлове робове, ко би рекао за те снобове.

Али Липец мудра српска глава, храбар попут неког лава, постави се мудро попут лије, спојио је лавове и шкорпије, ал' заслужан за то није лав, већ тај спој направи љубав. Сад ће Липец Админа да зеза, све заслугом Обрада Керкеза!

А на брду стајале су жене, неким чудом биле су смирене, Вила стоји, ничег се не боји, само чека да започне ферка, па да она крене тад да бије те проклете, горде адманлије, а Миљица тражи свог јунака, да му близу није нека лака, зна да доле нема жене лаке, ал' Амери воли и дечаке. Јецка тихо моли се уз свећу, гледа љубав прву, другу, трећу... запалила свећу је још једну, кад угледа своју љубав седму. Дада гледа нема ли јој брата, што се вазда тако игра рата, а Фикица неће ни да гледа, она своју и онако не да. Хеленица, млада девојчица, гледа како бију се и пљују и нада се да неће да псују, а Кирканки ништа није јасно, Десерт опет доћиће јој касно, Таида је хтела нешто касти, али није смела, јер хоће до власти, А Лукићка сакрила је лице, не због страха, већ због бубуљице, како сада да ми виде кике, знаће сви да нисам са слике... Све остале стајале су неме, јер Наполитанка продаваше креме.

Битка се разви увелико, кад је неко тад гласно повико, Админа је убио Платон, па је сада он постао закон! То уплаши Адманлије јако, па почеше бежат' само тако. Јуре Срби, не могу их стићи, коначно победи ће прићи. Али Платон, тај матори чича, знао каква испашће ту прича, па пошаље својега другара, да доведе војску моделара... Страшна војска адмaнлијска, модератичари, бивши Срби, сада техничари, обрисаше пола српске свите, сада Срби бију без елите. Али Срби борбу наставише, и победу опет придобише, помоћ стиже са западне стране, стижу борци без и једне мане, све хероји пређашних битака, којима је важна та медаља лака. Али један с' њима није стиг'о, уз пут он се негде загубио. Док је стао да уз дрво пишки, БХ војска отишла без њега, па сад сузе пушта и балега. Уз пут прича док још мало шорка, није Сиво поље веће од Њујорка, што се они не врате по мене, сад сам љут, одох ја код жене.

А на пољу битка стиже крају, адманлије моле српску рају, да их пусти, да ће поље бојит', да ће Платон за опрост их молит', ал' за то неће ни да чује Лана, она оста ратница без мана, замахнула на Десерта цица, па испаде Десерту кесица. Из кесице испаше дукати, а Срби се почеше гурати, сваки оће својега колача, међу њима сад да видиш плача. Гледа Платон, очима не верује, сад је време да се потискује. И док Срби јуре дукат жути, Платон вади свој јатаган крути, наређује јуриш модератичара, а да видиш тек онда тог плача, моле Срби да их Платон пусти, није битан сада санак пусти, поље сиво нек остане сиво и онако ником није криво, но нас пусти о Платоне брате, да скупљамо ми ове дукате...