Join the new world

Поштовани читаоци,

управо читате први број Симине Шаренице.

Наравно да ове новине немају никакве везе са, на далеко, познатом емисијом РТС-а. 🙂

Тематика новина ће бити разнолика (зависно од инспирације) па је тренутни назив логично решење.

За ово издање изнео бих нека моја размишљања и запажања из претходног периода,а која се тичу најнижих људских особина.

Као у РЛ и овде ме углавном занима економија, плус напредак еСрбије, па се водим девизом да је еСрбија јака само ако има јаке еграђане. Са тим у складу ја покушавам да од себе направим економски јаког грађанина да би еСрбија, а и остали суграђани имали некакве користи од мене.

Ту наилазим на бројне препреке и проблеме са којима се сусреће већина еБизнисмена.

Најиритантнија ствар је изузетно непоштовање које исказујемо једни према другима у покушају згртања пара и чудне РЛ навике пренесене у ову игру да све мора одмах и сад и да други нису важни. Наравно ту је и жеља да се у току једног "радног века" обезбеде генерације које долазе па то целој причи даје изузетно тужан тон.

Већ неколико дана по отварању ОРГ-а и фирме к1 хлеб суочио сам се са траумом званом "маркетплаце". Прескакање понуда, снижавање цене и стављање безбројних количина робе је постало главно правило. Најгоре је што се то никоме није економски исплатило али игра се играла на такав начин и то је постало нормала.
Захваљујући урођеним еСрпским генима није ми требало дуго да се прилагодим правилима али увек сам се трудио да дам шансу фер-плеју.
Признајем да сам се понекад и пријатно изненадио, а и покушао да учествујем у разним акцијама смиривања страсти на маркету, но на жалост све осим ФМ акције су завршиле као потпуни фијаско. ФМ акција је дала неке резултате, а онда је наишао он, РАТ, Мађарска је пала на колена и стање се средило само од себе, наравно на штету еГрађана (али док некоме не смркне, другоме не сване). Цене су шибнуле у небо, у нама се пробудио предузетнички дух наших предака (увек је било ратних профитера) и ништа простије од пуког повременог подизања цене робе која се до скора јако тешко продавала.
Наравно свима нам је пред очима засијала звезда похлепе, голди су нам одзвањали у глави, еСрбија је нестала са видика и остао је само маркет.
Како продати што више робе? Питали смо се. Лако, нађеш раднике са што већим скилом и они ти праве више робе. Просто, опет размишљамо. Поставићемо већу цену рада на Јоб маркету и радници ће сами доћи, како смо се паметно сетили.
Међутим заборављамо да тако скоро сви размишљамо, пропадају компаније мањег квалитета заједно са радницима у њима и долазимо до ситуације да у одсудним тренутцима за НАШУ еЗемљу већина становништва нема паре да купи к1 оружје, а богами ни минимум к3 хлеб. Велнес незадрживо иде на доле чак и искуснијим играчима што опет доводи до мање продуктивности, а и наношења мање штете у рату.
Но, све ово нема везе, важно је да смо ми ставили који голдић у џеп, а држава нека оде на добош. Позитивно у свему је што више нема безобраѕног прескакања на маркету (или је сведено на минимум), сви стрпљиво чекају да им се роба прода по највишим ценама. Невероватно како смо се од једном ујединили када треба да одеремо други део наше еЗаједнице, део који нема фирме...
Наравно у следећем периоду било која власт биће нам крива за лошу ситуацију на пољу економије или ратовања и ми никако нећемо помислити да је за тако нешто допринела наша похлепа, безобзирност и саможивост.
На крају смо се некако извукли Мађарска се враћа међу живе, цене показују мале знаке да ће се некако вратити на нормалне паритете и поново ће почети период бесомучног утркивања на маркету, на штету свих нас...

Лепота једна... 🙂


ето...ја испричах причу...