Join the new world

12. јуни 1992. године
Убијено је још пет припадника српске војске Двора. Враћамо им. Жестоко, и по њих болно. Четири рањена борца Српске војске Крајине. Рањени негде испред Сиска. Специјалисти за демонтирање минских поља. Тренутак непажње искусних минера. Тешке ране.

17. јуни 1992. године
Шта рећи?
Четири недеље без струје и воде, без било какве везе са Србијом. Ни копном, ни ваздухом, ни телефоном. Једна цигара на десет рањеника, а и небо се сручило на ову напаћену земљу. Невиђено невреме већ два дана. Стижу рањеници чак из Дервенте у глинску болницу. Тамо је тешка борба. Има доста погинулих и рањених. Очи Крајине, очи милион Срба, уперене су у тај фронт. Српска телевизија не јавља ништа. Био сам у Петрињи, живот се у њу враћа. Видим децу на улици, играју се. А голим оком видим Сисак, усташко упориште! Видим зграде, водоторањ.

18. јуни 1992. године
Доносе четири рањеника. Припадници извиђачко-диверзантске групе, прави момци. Један наш борац ухваћен и заклан, остављен. Момци га наши подигоше, али је тело било минирано. Оног тренутка када су дигли тело, дошло је до страховите експлозије. На срећу - сви живи, али тешке ране. Пуно посла.

19. јуни 1992. године
Још један тежак болесник. Тешка бубрежна инсуфицијенција. Млад човек. Задње литре нафте из болничког агрегата узимамо за санитет - да стигнемо до Бањалуке. А шта га тамо чека? Чујемо да дијализа не ради.Проблеми су и са исхраном рањених и болесних. И хлеб је проблем,немамо квасца, а и брашно је на измаку.

20. јуни 1992. године
Већ другу ноћ оперишем уз три петролејске лампе и танке жуте свеће које сам добио од цркве. Вечерас сам почео операцију у седам сати и надао сам се да ћу завршити до пола девет, док не падне мрак. Користим светло које улази кроз прозор. Журим. Ипак, не иде. Мрак пада. Операцију завршавам уз петролејску лампу, а и оне су лоше, јер уместо петролеја користимо нафту која брзо гори и дими. Ипак, пронашли смо рецепт, литар нафте - три кашике соли. Не дими и спорије гори. Операциона сала је у мраку. Цела болница јеу мраку. Град у мраку. Већ девет ноћи непрекидно ни минута струје. Физички умор не осећам, али сам психички исцрпљен, у срцу Српства, а тако далеко од Отаџбине - мајке Србије. Српска војска гради величанствену победу, продор према Србији. Сазнајемо да је остало још десет километара до пробоја " пута живота" - коридора.Београдска телевизија ни речи. У величанственој бици српске војске, равне Церу, Колубари и Кајмкакчалану, српска војска гради пут своме народу ка Отаџбини, ка Београду, ка Србији. Двадесет и два часа. Поред болнице песма, девојачка и дечачка. "Саша" - назив песме. Матуранти, неуништиви. Живот ипак тече даље. Младићи и девојке славе зрелост, а за шест дана биће тачно година како су под оружјем и у борби. Дивна српска омладина. А тамо, у Београду, њихови вршњаци штрајкују. Не интересују ме њихови мотиви ни разлози. Само једно знам: ни један мотив нити разлог за тај штрајк у Београду не може бити вреднији од очајничке борбе овог народа за голи живот. Тужно! Залихе свега у Крајини на измаку. Битка за коридор, за "пут живота", највећа битка у историји српског народа, улази у пресудну фазу. Имамо доста погинулих и рањених. Страховитотешко сви овде доживљавамо студентске протесте. На десетине српских младића гине свакодневно, да би осигурало голи живот за милион Срба у српским крајинама. А у Београду, граду у који су њихове очи увек упрте, лепо обучени младићи и девојке пуше скупе цигарете и организују концерте, протестујући против српске власти. А не схватају да тако одмажу свом народу у српским крајинама!

27. јуни 1992. године
Све је исто. Рањених има свакодневно. По мрклом мраку обилазим болесничке собе са петролејком у руци. Нерасположен сам. Држи нас још битка за српски коридор. Београд ништа не јавља. Данас је Бањалучка телевизија јавила о првом сусрету Крајишника са борцима Семберије. Да ли је то, напокон, пут до Србије пробијен?