Join the new world

Дневник ратног хирурга, Книн 1991 - Српско Сарајево 1995,
Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство М. Л о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица" у Блажују (мјесто код Сарајева) за живот рањеника споемничког карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се знао паклу кроз који ови јунаци пролазе.


12. април 1992. године
После десетак дана боравка код своје породице у Нишу, полетео сам из Беогада малим млазним авионом са дванаест путника пут Бихаћа. У авиону су били и председник Скупштине Републике Српрске Крајине - Миле Паспаљ и председник Општине Кореница Божанић. Летњли смо на висини изнад четири хиљаде метара због могућег гађања са земље. Дуго смо летели дуж Саве. Након педесет минута, слетели смо на Војни аеродром у Бихаћу. Аеродром изузетно очуван. Видим ракетне и радарске системе. С леве стране, у правцу слетања, видим огромни планински масив. Док слећемо у његовом подножју запажам три огромна отвора. То су отвори за подземне писте и хангари за најмодерније суперсоничне авионе. Негде високо изнад њих, такође у планинским стенама, отвори за навигацију уместо класичних контролних торњева. Савршен аеродром, један од најчувенијих и најбољих на свету. Иначе, аеродром се пружа у дужиниод више десетина километара, једним делом је у Босни, а другим у Хрватској.

Април-мај 1992. годинe
Глина:
Радим као једини општи хирург у глинској болници, јединој болници у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ - операције, прегледи, превијања. Покривам просток од око двеста хиљада становника. Прва линија фронта са усташким снагама, река Крупа удаљена само три километра од болнице. За та два месеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до 1 час. Тешке експлозије одјекују око болнице. Рањеници су у својим креветима. Болесничке собе се иначе, налазе на другој страни зграде, супротно од правца одакле долазе гранате, тако да су рањеници релативно безбедни. На првом спрату (а болница има два спрата), налази се Породиљско одељење. Труднице по ходницима - ослушкују. Страх... Паника. Е ипак имамо среће. Ниједна граната није директно погодила у зграду. Једна је пала у двориште, али нико није страдао. Иначе, од 20. мајателефонске и копнене везе са Србијом су у потпуном прекиду. Велике борбе у Приједору и његовој околини. Тридесетседам погинулих српских бораца у првом дану. Више стотина муслиманских екстремиста убијено.

1. јуни 1992. године
Борбе у Босанском Новом. Гори све. Пет стотина заробљених муслиманских екстремиста, седам погинуло. Ваздушна блокада Крајине траје већ другу недељу. Задњи хеликоптер полетео је према Бањалуци пре четрнаест дана. Потпуно смо одсечени од света. С једне стране Хрватска, с друге стране блокада.

6. јуни 1992. године
Лекови не полазе из Београда. Немамо струје, воде, телефонских веза, цигарета и шибица, квасца, бензина и нафте. Агрегати стали, храна се покварила.
За ова два месеца погинуло је петнаест борцаца на глинском фронту. И једна дјевојка, припрадник Женског батаљона, песникиња и мајка, двадесет шест година. Чивам њене две песме. Борим се за живот друге друге девојке, из истог батаљона. Милка, двадесет једна година. Погођена у трбух, црева на дванаест мјеста оштећена . Оперисао сам је три сата. Сада је добро, извући ће се. Срећан сам . Блокада је потпуна. Ипак, све су очи упрте ка мајци Србији. Верују, за дивно чудо!

8. јуни 1992. године
Упад муслиманских екстремиста из Цазинске крајине на дворску општину. Убили су седам наших бораца, лукаво и безобзирно.

10. јуни 1992. године
Сахрана. Небо лије кишу да спере крв. Јаук жена и дезе. Почасна паљба банијских бораца, негде високо изнад Двора, под небом.

11. јуни 1992. године
Јутро, седам часова. Враћам се из Двора у Глину.Срећем Српску војску Крајине која хита у битку за коридор. Оклопни транспортери, тенкови, камиони, величанствена колона. Поздрављам их блендобањем и са три прста. Одговарају ми. Поносни и одлучни. Одлазе пут Дервенте и Модриче. Хиљаде њих, да отворе пут свом народу ка Србији. Срећно јунаци! Очи целе Крајине и срца свих нас су са вама! У болници ме чека рањеник. Прострел кроз доњу вилицу "дум-дум" метком. Муслимански екстремисти из Цазинске крајине поново насрћу на Банију.