Ерепублик и демократија

Day 3,642, 13:22 • Published in Serbia Serbia • by Sljivo

Пре нешто више од две године, сео ја тако, изнервиран глупостима на разним зидовима, да напишем шта каже струка о томе шта је демократија и зашто ово што ми играмо тешко да би добило прелазну оцену. Но, доста тога се променило, време озбиљних текстова одавно је прошло, а на озбиљне расправе у овој игри већ дуго гледам са носталгијом.

Значи, ово је рециклирани текст, који има 3 сврхе. Прво, да покаже колико је демократија у овој игри само згодно име за “нешто” (и не пуно преко тога). Друго… читање овог текста и линкова може да подигне ниво предзнања, а он је неопходан да би се доминирало у кафанској политици. Треће и главно - прочитај текст и онда у коментарима набацај идеје.


Рециклажа ће да иде из више делова - истраживања кажу да се овакви текстови читају са телефона у ситуацијама у којима може да им се посвети између 5 и 20 минута времена у самоћи, па ће оригинални научни рад бити подељен у више етапа - фактички фељтон.



Прва рунда: “Демократија” у игри


Државе у игри данас имају две опције за политички систем - диктатуру и демократију. Савремено схватање демократије се прилично разликује од онога што је било у Атини. Демократија какву имамо данас је настала у уском кругу људи (оних с ловом). Да би ограничили краља, баје са иметком су направиле парламент, из којег је настала прва подела власти. Извршна власт је остала краљу (који је именовао своје министре = помоћнике), а законодавна (укључујући и гласање о буџету - звучи познато, зар не?) парламенту. Данашња подела власти је троделна, па уз две поменуте имамо и судску, на коју не можемо да утичемо гласањем. Механизам који је примењен у игри највише подсећа на америчку демократију, у којој председник, осим у неколико области, има одрешене руке.



Извршну власт у игри представља председник, који именује министре. Избором министара одређује како ће се водити политика одбране, образовања (за нове налоге), спољна политика, итд. Остале области политике, као министарства економије и здравља данас немају неку улогу.

Законодавну власт представља Конгрес (или „Коњгрес“, што би рекли неки) са јако уским овлашћењима. Конгрес одлучује о међудржавним споразумима, трансферу средстава, порезима, царинама, прекиду трговине (ембарго), а контролише извршну власт преко два механизма: ограничавањем средстава и опозивом председника (импичмент).

Изборни периоди за законодавну и извршну власт су различито подешени, тако да су могуће „кохабитације“ председника који би имао подршку једне групе странака у конгресу са већином на чију подршку тешко да би могао да се ослони. Ово је карактеристично за устав САД, на пример. Смисао овога је да се омогући демократска контрола на пола мандата и ограничи лоша власт (или саботира добра, ствар тумачења чињеница).

Судску власт у игри представљају модератори. „Устав“ Ерепублик, ако то тако може да се назове, представљају „механизми игре“ и „Ерепублик закони“. Судска власт као и све оно што се тиче „Устава“ налази се далеко изван овлашћења националних органа. Покушаји да се то надомести оличени су у „црним листама“ превараната које је некада правило Министарство унутрашњих послова, а данас тога имате по разним скриптама, па је и МУП постао сувишан. Но многе друге одредбе “устава” не можемо да мењамо. Доста тога се своди на прећутни споразум политичара, војсковођа и других актера. Држање резерви на оргу Гарде је рецимо интересантан пример. Мало више од половине конгреса прогласило је правило да две трећине конгреса може да подигне новац са тог орга. Ако хипотетички Гарда каже “не може”, ко ће да их натера?Нема механизма.



Једини који могу да казне нечије понашање су „админи“. Није случајно Платон заштитно лице игре, будући да, делом захваљујући Карлу Поперу, данас важи за великог поборника ауторитарног начина владавине. Платон је демократију кривио за све и свашта. Она је својеврсна крајност, у којој постоји вишак слободе. Због тога се демократија претвара у тиранију масе. Сиромашни ће да траже да им држава даје ‘леба без мотике. Најспособнији неће бити бирани на важна места, јер љубомора гомиле то не допушта. Маса угађа својим вулгарним страстима, па демократија од Моцарта и Шопена направи “Дане реномеа” (добро не тим речима). Руља је у атинској демократији наметнула најниже страсти за стандарде, па се може рећи да је успон атинског турбо-фолка за Платона био последица владавине већине (види овде, стране 24. и 25.) Да би се то превазишло, Платон предлаже владавину “краљева филозофа”, својеврсне аристократије. Ову улогу премудрих краљева-философа преузела је администрација игре.

Закључак: Пуна демократија заправо никада није ни била омогућена у игри. Не постоји начин, сем “превазилажења разлика” да се направи списак правила на основу којих држава функционише. Један од темеља либерално-демократске државе је њена способност да натера грађане на поштовање уговора. А и критеријуми админа за кажњавање онога што се ван сервера зове криминал су … “флексибилни”.


Друга рунда: три типа режима, демократија међ’ њима


Најједноставније дефиниције демократије су оне процедуралне. Демократски систем је онај у коме постоји слободна конкуренција различитих опција и где се на власт долази фер изборима. Са власти се одлази када се избори изгубе. Такву дефиницију демократије заступали су Шумпетер и Пшеворски.

Постоје системи у којима је изборе лако обесмислити. Има их на пример у Северној Кореји. Вишепартијске изборе је имала и Источна Немачка (крајње неизвесне, јелте). У Турској је некада војска могла да “угаси светло” када демократија крене у исламизам.

На другој страни су системи у којима избори могу да обесмисле све остало. Г. О'Донел, је ту појаву, честу у Јужној Америци, назвао делегативна демократија. Процедурално, народ гласа, али они које изаберу потом преузимају све полуге власти и све ресурсе моћи. Опозицији остају викање у скупштини и – улица. Евентуално, кукање војсци и страном фактору.

Највећи број демократија успостављен је у 20. веку (С. Хантингтонов „Трећи талас“). Реч “демократија” је постала неизоставна у излогу, чак и кад је нема пуно у радњи. Брзо се увидело да између демократских и диктаторских, постоје и „хибридни режими“ - како их је назвао Лари Дајамонд. За њих се користе и називи као “илиберална демократија” (Фарид Закарија) или “компетитивни (такмичарски) ауторитаризам” ( Левицки и Веј).



Суштина хибридних режима је да је много тога “мртво слово на папиру”. Изборних закона се не “држи као пијан плота”. Права и слободе загарантована уставом мало ко зарезује. У хибридним режимима постоји демократска фасада, али ипак мало ко верује да систем гарантује слободе и народну вољу. Резултати избора су ту да потврде постојеће стање, а често се за сваки случај прибегава притисцима, ограничавању приступа медијима и другим видовима излива политичке креативности. Због чега уместо дивних демократија настају ружни хибридни режими? Постоји пуно мишљења, која се крећу од тога како је спроведен прелазак из диктатуре ка демократији до стања политичке културе. Демократија не ферцера тамо где сами гласачи нису демократе.

Закључак: није демократија све где има избора




Трећа рунда: ризичан прелазак из диктатуре у демократију


Да би демократија опстала, потребно је да после пада диктатуре (прве транцизиције) дође до устаљења (како би рекао Слободан Антонић) демократије (друге транзиције). Или консолидације демократије, како вам воља.

Када је демократија стабилна, устаљена, консолидована? Е, ту је одговор мало компликован. О'Донел је сматрао да је демократија консолидована када се спроводи оно што пише у уставу. Линц и Степан су понудили подужи списак, који и данас многима служи као инспирација. Алмонд и Верба су тврдили да је демократија устаљена онда када вредности и ставови у друштву раде на томе да очувају демократске установе. Патнам је сматрао је да мора да постоји друштвени (социјални) капитал, тј. мрежа контаката међу људима и норми понашања који заједно чине повратак ауторитарном режиму незамислив.

За наше просторе интересантан може да буде и рад П. Блокера у коме он истиче четири демократске етике: етика права (људска, грађанска, политичка... повезана с либерализмом), учешћа (повезана с републиканском традицијом у смислу бриге о општем интересу), идентитета (ко припада заједници, националне вредности) и дистрибутивне правде (социјална питања). Кад смо код политичке културе, позната је она изјава Ралфа Дарендорфа о пост-комунистичким друштвима, коју су многи радо парафразирали, да је потребно шест месеци да се замени политички систем (тј. напише устав), шест година да се изврши економска транзиција и 60 година да се промени друштво и изгради демократска култура. Један други Немац, Волфганг Меркел, није имао стрпљења да чека 60 година да би проучавао консолидацију, те је подвукао црту и направио „теорију средњег обима“. Назив „укотвљена“ демократија дошао нам је из хрватског, јер су они били бржи у томе да чланак преведу.

Овај модел тотално одговара западним представама. Али и Ерепублик демократија је прављена највише према систему у САД (иначе би се конгрес звао парламент, лоја џирга, дума, сејм, рада или како већ). Но, будући да још нисам видео да неко од твораца Ерепа цитира Јанараса, Берђајева, Солжењицина, Лоског (што би било лепо) или далеко било, Кардеља (што вероватно не би), нека остане овај дражесни западни стандард за даљу анализу.

Нацртано, то изгледа овако:




Језгро демократског поретка чини пет међусобно повезаних елемената. Они морају да функционишу како сами за себе, тако и међу собом. То су изборни режим, политичке слободе, грађанска права, хоризонтална одговорност и ефективна моћ да се влада. Да то упростимо, џаба избори, ако нису обезбеђена грађанска права и једнакост права гласа. Џаба и то све, ако власт не може да се контролише током мандата и ако једна грана власти апсолутно доминира другом. Исто тако, џаба све то ако судови не раде свој посао. И све то за бадава, ако има неко типа војске, тајкуна, верских вођа, који може са стране да каже да се нека одлука не може спровести. Кад један не ваља, то је трула јабука која цео систем претвори у “дефектну демократију”.

Е, ако је све ово у реду и ако ови режими не угрожавају једни друге, требало би да се позабавимо спољашњим условима - јер из њих могу да дођу шокови за систем. Да би нека демократија опстала, питања државности морају да буду решена. Тамо где се стално прети сецесијом, то тешко бива. Мора да постоји и јако цивилно (грађанско) друштво. Тај појам је шири од онога што обично медији у Србији под тим подразумевају. Сва она удружења која нису директно успостављена од државе (културна, политичка, синдикална, за ова и она права, спортска и верска) спадају у ову категорију. Она могу да створе идеје како се нешто може боље урадити, да врше притисак на власти протестима и утичу на политичке странке да направе бољу понуду бирачима. „Мајке против Канаде“, рецимо. Овај део демократског режима има следеће задатке: да штити права (Џон Лок), да представља везу између државе и грађана (Шарл Монтескје), да буде „школа демократије (Алексис де Токвил) и да буде свера критичког дискурса (Јирген Хабермас, код њега је Ђинђић докторирао).

Овде није крај. За тешку сиротињу демократије нема. Гласање и учешће у јавном животу траже пун стомак. То да постоји веза између богатства и демократије (Липсет) сматра се већ неком врстом законитости. Ако постоје велике разлике у примањима, могуће је следеће: неки су толико сиромашни, да их политика не интересује, имају преча посла (грађанство ниског интензитета) и продају глас за црвену; неки су толико богати да могу да купе политичку моћ и гласове. Има још један део ове приче, али није битан за ово о чему пишем.

Оно што јесте битно, то је да је добро да постоји демократска политичка култура. Или, што би Пашић рекао: „какви сте ви Енглези, таква је и ово Енглеска“. Демократија се заснива на неписаним, колико и на писаним правилима. Ту никакви аранжмани неће помоћи, ако ми нисмо ти Пашићеви “Енглези”.



Закључак: Демократија је доста сложенија ствар од онога што имамо у игри и као што видите и неће да се устали просто променом режима - мора дуго да се ради на томе да она постане стабилна и нешто што се подразумева. “Демократија” у игри је заправо “хибридни режим” у стварном животу (чему доприноси и наша политичка култура).


Четврта рунда: Диктатура као контрола власти


Једини суд који су нам админи дали као могућност, јесте онај народни - па ко више испуца. Уместо да се право дели судским чекићем, правда се дели “оплемењеном” мотком. А мотка има две мане: некада претера, или буде без доброг разлога потегнута. Пошто су одустали од контроле мулти налога, админи су препустили “тржишту” да реши проблем. Решење које свакако постоји у реалном животу, али није нешто чиме треба да се брани демократија. Овде је диктатура једини начин да “пресудите” власти која вас надмултија. Док није уведена диктатура, шта је могло да се уради, рецимо у овом случају?



Ко се сећа, Trico је силне паре потрошио у покушају да уведе диктатуру странаца у Србији. Са друге стране, диктатура домаћих пролази глатко. Зашто? Због чега људи који су уложили огромне количине времена (често и пара) не признају легитимитет одређене групе партија и политичких вођа? Због чега не прихватају њихове команде? Е, ту долазимо до теме легитимитета.

Закључак: у Ерепублик диктатура може да буде претња која коригује демократију - у стварном животу у демократији постоји цивилна контрола оружаних снага. Цивилна контрола (контрола која не извире из саме војске) могућа је уколико војска признаје легитимитет изабране власти. Што у еСрбији очигледно није сасвим случај.


Пета рунда: Легитимитет

Ова реч толико циркулише у нашим медијима, да је сви користе, а мало ко уме да објасни шта је то тачно. Ево, покушајте да питате ваше старије рођаке, који нису студирали.

Легално (по закону) и легитимно се сјајно допуњују, али нису исто. Нелегитимна власт може да буде законита. А она легитимна власт може да буде нелегална. Пример су окупиране државе - масовни покрет отпора савршено нелегално и легитимно врши власт на територији коју контролише. Окупаторски режим доноси законе, има силу да их спроводи, али га народ не доживљава као “свој” и пружа му отпор.

Легитимитет је близак нашој речи оправдање. Шта оправдава тврдњу власти да би требало добровољно да јој се покоравам? Шта је то што чини да ја као појединац прихватим власт као добру, да јој се покоравам и да следим њена упутства? Држава даје нешто за узврат - поштује моја права и има законе који мени делују праведно. Макс Вебер је веровао да постоје три типа легитимности. Традиционална (рецимо “власт је од Бога”, “ја сам ти отац”) се заснива на ономе “тако мора бити” или “Зашто? - ЗАТО!”. Харизматска власт (владар каже: “ја сам бог”, “ја сам вођа са једином исправном визијом”, “толико сам способан да ћете сви да живите к’о бубрег у лоју”) обично има гомилу ритуала и масовне хистерије (ено када умре вођа у ДНР Кореји). Рационална власт је владавина институција, које се попуњавају по опште прихваћеним правилима (фер избори, фер конкурси, итд.). Она мора да буде по природи законита, али и ти закони морају да за огромну већину буду прихваћени као фер и да постоји поверење у то да се они поштују. И нарушавање истих мора да буде кажњиво. Здрава доза сумње је наравно нужна, али у људе на власти, не у саме основе поретка и његову легитимацију.

Закључак: Легитимитет демократије зависи од тога да ли се правила поштују ради онога због чега су и донета. Мултикратија нема легитимитет. Демократија која се претвори у ДемокраДију нема легитимитет.


Последња рунда: Шта је могуће у Ерепублик-у?


Механизам игре, овакав какав је, тешко да може да се назове “демократски”. Изборна правила се не поштују до краја - бришу се мулти гласови, али не и мултићи, тако да немамо 1 човек = 1 глас. Политичке слободе и грађанска права су нам загарантована, али је проблем што је појединима то загарантовано на породичној основи - што више рођака, то више права. Према томе, без избацивања мултија из политичког живота, тешко да може нешто да се направи.

Опције за контролу извршне власти (председника) су скоро па непостојеће, ако нема већине у конгресу која озбиљно схвата тај проблем. Може да се ради тај посао блокирањем донација, али то често уме да буде забадање трна у здраву ногу.

Диктатура у суштини овде представља могућност да се пресуди лошој власти. Но тиме се не решава суштина проблема - а она је у злоупотребама које остају некажњене и које је у крајњој линији немогуће казнити.

Докле год се побеђује штанцовањем гласова, политика у еСрбији ће да се своди на мултијање. Успех једног подстиче друге да крену истим путем и сличним средствима.

Међусобна контрола различитих органа власти за време мандата исто би могла и морала да се побољша, али и ту мрка капа. Доста ствари би могло да се уведе да се појача хоризонтална контрола. Примера ради, да ли конгрес може да позове на одговорност министра спољних послова, а да не покреће смену председника? Осим тога, устав еСрбије би требало да буде “српски устав”. Ми не можемо да предлажемо измене админима, немамо јасна правила судске власти, не постоје механизми да се неко заиста за озбиљне прекршаје озбиљно казни. А без могућности да држава успостави макар нешто што личи на монопол силе (који надзиру админи), и без могућности да успоставимо свој уставни оквир, тешко да можемо да заокружимо праве демократске политичке структуре.


Ерепублик демократија - данашње стање

За крај: демократија у стварном животу и ова овде имају додирних тачака, али не и пуно везе. Отуда није демократија све што се тако зове у игри, нити су демократе сви они који пуцају у револуцији за демократију. Мени је илустративно било драње типа “врати човеку странку”, као да је странка фирма која је приватно власништво и може да има једног газду. Али и то ме убеђује да су многи за демократију као "једину игру у граду" само онда када у тој игри побеђују.