[Углупљиватор] Коју Игру Играш

Day 3,514, 01:25 Published in Serbia Serbia by BastovanSurcinski
Поштовани. А и остали.

Ја ћу мало од Кулина Бана, а ви ми не замерите. Макар ће имати шта да се чита.



Сетићу се почетака игре, онако како је ја памтим док сам играо са својим првим налогом.

еСрбија је млада, као и читав еСвет, па мало још млађа. Тек постају странке и тек почињу да се пљују међусобно. И даље постоји свест о еДржави, сваки час се организују донације, те за болнице, те за нападе, штитове којекакве, организују се Медиа Могул акције где се штампају у новинама спискови играча који ће донирати тих пет дуката држави уз обећање да никада неће писати и тако искористити то што су набили две хиљаде претплатника (да, то је тада значило)... И тако даље. Свима вам је јасно на шта циљам. Наравно, и тада се крало, само помена ради, сви и даље памтимо Дезерта, Ориану (Крикан, јелте), Фиба и тако даље. Поменуто само да не испадне да је све било бајно.

За то време читав еСвет је препун људи који пуни ентузијазма играју игрицу која пружа дружење какво је мало која пружала у то време. Не само Србија, већ и многе друге имају по неколико хиљада играча. Тај нови свет буја. Сви су рођени бедни, сви имају релативно подједнаку шансу да се пробију на овај или онај начин.

Простора за куповину тада и није било толико. Не памтим тачно које су опције биле, али ако ме сећање служи, могло се за новац прибавити дуката и поклончића (тада у служби чоколадица, где ти је требао друг од поверења да ти купиш њему како би он тебе излечио, јер сам ниси себе могао).

Шта је у томе свему био проблем?

Ни у чему. Игрица је функционисала. Куповали су се ти дукати и поклончићи, власници игре су имали прилив пара, играчка заједница је расла и стасавала.

Али су сви имали релативно подједнаке шансе.



Зашто је лоше да ја имам подједнаке шансе као и сви остали? Када се погледа са неке моралне стране, то је сасвим у реду, и у утопијским условима тако би и требало да буде.

Али ово је игрица. Ово је посао. Ово је зарада. Ово је некоме хлеб. Ово је нечијем детету школа.

Ово није направљено за нас, како се многи бусате, није. Ово је направљено као и фабрика ципела у Индији која плаћа људима пар долара месечно, ово је направљено као и рудник дијаманата у Африци, где власник плаћа држави само порез за то што извози природни ресурс, ово је направљено као и фабрика Фијата на југу Србије, не да би се југ Србије развио, него да би Фијат зарадио.

Ова је игрица направљена да нам прода забаву. У исту је ту сврху почело развијање којекаквих пакета: те за регенерацију, те за максимални број здравствених поена, те за заустављање искуствених поена при ударању... Сви ви, који кукате како администратори треба да поправе економију, молим вас, осврните се око себе и схватите да се то већ догодило и да се не може поправити више од овога колико тренутно јесте: направљен је Тајкун пакет. Тај пакет поправља економију за тричавих четрдесет евра месечно. Проблем решен.

Ако желите да игрица ради, молим вас да платите за то. Немојте очекивати да ће радити сама од себе.

Ја сам, дакле, као неплатиша, не играч који је овде да се забавља, него потенцијални платиша који ће ипак да се одлучи да потроши који динар на ове пикселе. Не постојим ја овде да бих писао чланке и дружио се са људима, не. Ја овде постојим да бих евентуално и ја почео да плаћам. То што сте ви у рату неком умишљеном са администраторима, власницима и програмерима ове игре, јебига, шта да вам кажем... Играте кошарку, а очекујете да важе правила као у шаху... Играмо њихову игру, не нашу. То што ми врдамо и нешто се, као, бунимо, то је наш лични избор, али ми играмо њихову игру.



А сада осврт на нашу заједницу.

Установили смо, дакле, да игрица ради. Установили смо, такође, да игрица ради како треба, и докле се год уредно плаћа за њу - грешке нема.

Повући ћу паралелу са Херојима, јер верујем да је већина нас то овде играла, те да се може ту повући лепа линија.

Игрица се тачно зове Heroes of Might and Magic.

Небитно који део. У игрици, осим саме стратегије, која укључује и еконимоју, можемо развијати своје хероје да су више борбено настројени, или да су јачи мађионичари. Игра уредно нуди обе могућности и на нама је коју ћемо да развијамо више. Нико нам не брани да узмемо Варваре безумне који ће да млате као блесави, и да не умеју ни основну магију да баце, а једнако нам нико ни не брани да узмемо оне слинавце који туку као бабе, али имају магије да те унесреће за још три колена. Све су нам опције понуђене и на нама је да одлучимо како ћемо да се развијамо.

Исто је тако и овде.

Можемо да се бавимо економијом (ако платимо, закључили смо), можемо да будемо војници (ако платимо, закључили смо) и можемо да будемо активни грађани своје заједнице на другим пољима типа новинарство, пљување по чланцима, некада били четови, и штагод да вам падне на памет, а да је у оквирима механизама игрице.

За било који аспект који нешто нуди се превасходно изискује присуство. Сати. Дани. Недеље. Било да хоћемо да водимо економију, да смо војник или новинар, морамо бити ту, знати шта се догађа и бити весници свега тога, савременици.

Ја то нисам.

А могу вам рећи да није ни добрана већина вас.

Да бисте били успешни у економији, морате, дакле, плаћати (како смо већ закључили у горе наведеном тексту) да би та економија радила. Ако хоћете да будете добар војник, погађате - морате да платите за то. Јер тако игрица ради.

Ко колико и зашто плаћа, то ме не занима. Нити улазим у то. Нити ме брига. Нико мени у џеп не гледа, зашто бих ја икоме гледао.

Али да ли сте свесни да тај што плаћа има већа права од мене у игрици?

А притом не мислим ништа лоше, ништа ниподаштавајуће. Просто тако јесте - тај који плаћа има већа права од мене.



Или није?

Тај, који плаћа, игра ову игрицу онако како је намењена да се игра. Јесте ли свесни тога? То је као да смо ми сви решили у оним Херојима да потпуно занемаримо постојање магије и да само тронтамо својим херојима напад и одбрану, па да се после дуримо што нам је неки тамо зликовац бацио магију и уканалио нас јер не можемо ни да му приђемо...

То је као да играмо кошарку, али занемарујемо могућност добацивања, него се дуримо што се противници добацују и врте нас по терену.

То је као да смо купили кола и очекујемо да раде без горива.

Ја не кажем да је то "праведно", "паметно", "људски", или било шта. Кажем да су то механизми ове игре и да на тим принципима физике она и ради.



Зашто сам се натупио оволико:

Хоћу овиме да кажем да диктатура као облик владавине у овој игрици, са овим правилима која постоје, са овим могућностима, "гравитацијом", заправо даје већи "легитимитет" диктатури него демократији.

Погледајмо ко може да гласа:

Било ко. Баш било ко. Био мулти, не био мулти, може да гласа. И то му је једина обавеза.

Ко може да буде политичар:

Било ко. Баш било ко. Био мулти, не био мулти, може да се бави политиком. И то може да му буде једина обавеза.

Ко може да буде војник:

Онај ко има старији налог, било свој, било купљен. Поделићу ово:

1) Двокликер - не требају му пакети ако хоће да буде у четвртој дивизији и само да се испуца

2) Пакеташ - (али не онај што је финансиран од стране државе па га Сасаика прозива да је вазелинац, него било ко, ко пакете има) Који мора да удара којекуда како би исплатио те пакете, или просто јер му се хоће

3) Тенк - Који обавезно има пакете, који прати битке, што домаће, што савезничке, удара где треба, јури медаље када нема ништа друго

Новинарство је мртво, видели смо из конкурса Министарства за Информисање онај посмртни конкурс, тако да се нећу обазирати на тај део.



Лепо је што ФА организује скуп. Свака част, искрено, и жао ми је што нисам могао да дођем.

Лепо је што Баћко шаље поруке новим играчима и упућује их куда треба.

Лепо је што људи и даље пишу чланке, макар их и само копирали однекуд.

Лепо је што је радио Покрет еБеба.

Лепо је што је покушан државни авио пук.

Лепо је што људи имају фирме.

Лепо је што је Липец некада, а и данас се некада јави, позивао на то да будемо људи.

Лепо је то што Раденко јури морал свакоме ко је на власти или ко се за њу бори.

Лепо је што демократија звучи лепо и даје привид свима да су иоле битни и да имају икаква права овде.



Али једино диктатори играју игру по правилима игре.

Они плаћају за ову игру, дакле држе је физички живом.

Они прате битке и туку у њима.

Они су ту по цео дан, дрндају се по савезу, живе на игрици.

Све оно што сам навео горе (пре једно пола сата читања) да је потребно да би се ова игрица играла по правилима која је ова игрица направила, они то поштују и играју по тим правилима.

Не кажем да су једини. Не кажем да се залажем за диктатуру. Не кажем да оправдавам штагод што није везано за ово што сам написао.

Хоћу да кажем да они играју по правилима игре. Као и сви други тенкови. И џаба мени што сам ја паметнији, домишљатији, вицкастији, препреденији од њих, ако не играм по правилима игре. Џаба мени што сам речит, шармантан, ревносан у свом послу, када не играм по правилима игре. Џаба мени што имам стотину деце, куле, градове, кад не играм по правилима игре. Џаба ми што сам женскарош, што обрлатим сваку коју погледам, што могу са три одједном, када не играм по правилима игре. Џаба ми је што знам Горски Вијенац напамет, што имам читаву руску и српску књижевност на полицама кући, што знам психологију као Оченаш, што верујем у бога више него сви ви заједно када не играм по правилима игре.

То је све лепо, али ван игре.

Уздравље!