Zbrda, zdola

Day 1,277, 23:44 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI

Uf, ove nedelje sam na poslu imao toliko obaveza da sam jedva imao vremena da odradim eDan... Doduše, jedan dan sam imao malo više vremena, ali me taj dan deda Obrad, pardon, Lucipheros, iznenadio svojim dolaskom u Bgd, pa sam morao posle posla da sedim u nekoj kafančuri i pijem pivo i još piva i još piva... A Crno Bela nije došla sa svojom boljom polovinom, Mrlom, kaže da njoj moram 6 meseci ranije da najavim kad ćemo biti u nekoj kafani. Ista je kao Pokac, no, njega iz inata neću da spomenem ni u ovom članku!

I tako se u mojoj glavudži napisalo mnogo članaka, o raznim temama... Znate, kada radim, a u mom poslu kada ima posla, ima, ali kada uhvatim momenat odmora, spustim se do Save, za koju sam do skora njoj pisao da je Dunav, ne znam ni ja zašto, valjda je nama Borčancima svaka reka Dunav, pa i Drina, i tako sednem uz Savu, uzmem sok, ne pijem pivo dok radim, kaficu i pustim misli da lete... I napisah gomilu članaka, ali samo u glavi, ne i na papir ili na monitor...
Reče deda, taj dan dok smo pili ječmenicu - mučenicu, da i njemu tako dolaze teme dok je na poslu i da jedva čeka da dođe kući da napiše tekst, kako on kaže, ceo dan se kuva članak... A onda dođe i kada ga napiše, vidi da je zaboravio gomilu stvari ili da nije baš onakav kakav je želeo da ispadne. Zato ću ja sada lagano, temu po temu... Možda bude predugačko, ali... Znam da ima vas dvadesetak koji će čitati, skromnom je i to dosta... A ni u čemu nisam skroman, šta li sada glumim?

Romperaj

Beše mi smešno koliko ste prozivali čoveka zbog njegovih tenkovanja, blejanja uz monitor, kliktanja, trošenja novca na igricu, optuživali da ima skripte i još mnogo stvari... A onda... Onda je PeđaT istenkovao ko blesav (svaka mu čast, da se razumemo), a i neki Makedonci, pa su isti oni, koji su pljuvali Rompera, počeli da dižu u nebesa naše tenkiste... Malkice licemerno, ali ajde... 🙂
Elem, ljudi,manite se ćorava posla, neka Romper tuče, jer, iskreno, da nije njega, bitke sa eHrvatima bi bile više nego dosadne, bez njega bi bitke sa eHrvatskom dobijale naše eBebe, a vojska bi se šibala po raznim vukojebinama...
A za one koji mu gledaju u džep i pitaju ga zašto ne daje novce u humanitarne svrhe, a ne na igru, imam ja jedno pitanje. Ako imate platu makar 250 e, zašto i vi ne date barem 5 e deci u Zvečanskoj, npr. Možda vi mislite da je to malo, ali mnogo puta malo daje mnogo, zar ne? Kao i što je mnogo puta malih udaraca sasvim dovoljno da se dobije Romperovo tenkovanje, imali smo prilike to da vidimo...

Hrvati

Primetio sam da više ništa nije isto... Nema više nikakve draži tući se sa njima, jer, koliko vidim, nema više ni spamera, niti nekog prevelikog veselja kada jednima od nas ide dobro, a ni tuge onih kojima ide loše... Jednostavno, to nije to. Nekada bi nam više veselja priredilo da smo samo eSlavoniju uspeli da uzmemo, nego što smo slavili kada smo uspeli da ih obrišemo... Nekoliko puta... I da se razumemo, pod spamere ne računam one koji pišu "Jasenovac", "Srebrenica", "Blajburg", "traktorijada" i slično, to nisu spameri, to su budale...
Budale, kao ovaj na slici ispod...



O BeoGradu

Dok sam sedeo na obali Save, na beogradskoj strani, kod Bara Venecije, gledao sam konture starog i novog Beograda, sivilo... Strašno sivilo... Jeste ružan ovaj naš Beograd, ali smo mi opet ponosni na njega, veoma. Možda je prljav, mada je ljudima makar malo prordila svest, čini mi se, pa sada mogu i da vidim ljude koji nose praznu paklu cigareta i po desetak metara, sve dok ne naiđu na neku udaljenu kantu za smeće ne bi li u istu ubacili tu paklu i stali uz nju dok popuše cigaretu pa i pikavac iliti, kako bi zapadne komšije rekla čik, ubacili u istu.
A onda dođe neko iz unutrašnjosti, da bi završio neke poslove u Beogradu, npr, pa počne da kuka na gužvu, žurbu, prljavštinu, sivilo, a u tom svom besu ni ne primeti Kališ, Hram Svetog Save, onaj veliki stadion, a ni onaj manji što je blizu njega, za koga stranci misle da je pomoćni od kluba koji igra na većem, ne primete Knez Mihajilovu, a najvažnije je što ne primete koliko Beograđani vole svoj Beograd, sa svim svojim manama... I onda, kako bi pokojni Momo Kapor napisao, kažu da ne bi živeli u Beogradu ni za milion dolara, eura, izaberite sami valutu... A i taj Moma je imao spremljeni odgovor... "Ko ti nudi milion? I ko te pozvao uopšte da živiš u Beogradu?"
Moma Kapor... Nikada neću prežaliti što ga nisam upoznao, siguran sam da bi mnogo toga mudrog čuo od njega...

Beograđani

Dobro, ja jesam Borčanac, ali sam do 13-e godine živeo na 50-ak metara od Slavije, pa samim tim znam kako ti Beograđani dišu. NaDOBuDni su, neosnovano ponosni, sa bezobraznim mišljenjem da su u svemu broj jedan, samo zbog toga što su iz "Begiša"... E, pa gospodo Beograđani, niste. Novosađani su mnogo spontaniji i druželjibiviji od vas, Užičani hrabriji, Kraljevčani veće patriote, a sa gostoprimstvom i lumpovanjem Nišlija ne možete ni da se poredite. Vaša jedina prednost je beogradski šmek i manguperaj, to drugi nemaju...
Zamislite samo ishranu jednog beogradskog školarca i nekoga iz... Potočanja, recimo. Mali Beograđanin dobije novce, pa kupi pljesku koja meso videla nije i limenku koka kole, a preostao novac sakupi sa društvom, pa se posle škole urokaju nekom jeftinom mešavinom metil alkohola i dunavske vode. A mali iz Potočanja? Mama mu u domaću pogaču, koja je namazana domaćim kajmakom, ubaci red užičke pršute, red domaćeg sira, red neprskanog povrća iz sopstvene bašte, dobije i mleko, upravo izmuzeno iz krave, a posle škole neko od drugara iz odeljenja ukrade od tate litar najbolje domaće šljive ili medovače, pa udri... Kako ti školarci da se porede? I da li je neko ovde video prednost života u Beogradu? Ja nisam... I kako ste pogodili da sam gladan?

Cer i istorija

Bejasmo na Ceru, ponosno gledali spomenik podignut našim hrabrim precima, a ja se zapitah gde je ta hrabra Srbija danas... Siromašna, rasparčana, tužna, povijenog repa... Onda razmišljam o Slovencima, oni nemaju ništa ni blizu ovog našeg ponosnog spomenika, niti jednu herojsku, važnu bitku u svojoj istoriji, no, trenutno su mnogo ispred Srbije, samo trenutno... 😉
E, sada zamenite Srbiju sa Zvezdom, Sloveniju sa Partizanom, Cer sa Barijem, a spomenik ponosa sa klempavim peharom, samo zamenite, ne i da uporedite, naravno...
Voleo bi da mi neki Grobar odgovori da li je ponosan na istoriju Srbije i da li manje voli tu istu Srbiju zbog sr*nja u kojem je sada. Da li rado spominjete Cer, kada želite da dokažete koliko smo mi Srbi lud i hrabar narod i da li ste ponosni na taj Cer i bitku koja se tu vodila? Siguran sam da je odgovor DA. E, pa gospodo Grobari, isto tako bi bili ponosni i na Bari, da ste ga kojim slučajem imali... 😉 Ako je Zvezda "history channel", onda je i cela Srbija baš to... Ponosna na svoju istoriju.

Napuštanje igre i bradonja

Koliko vas je, makar jednom, pomislilo da napusti ovu, svakim danom sve besmisleniju, igru? Ne moram ni da pitam, sigurno nema osobe koja nije barem jednom pomislila na to, a opet, retki se i usude to da učine, neki drugi, nešto hrabriji, odu, ali se brzo i vrate, na radost svih nas koji nismo imali tu hrabrost da odemo, pa makar i na kratko.
Najsmešnije je to što Platon i dalje misli da mi ovu igru igramo zbog same igre, a ne zbog nas, našeg druženja, ludih okupljanja ili naših zaljubljivanja. No, da nas je navukao, jeste. Opasan je taj matori bradonja, dao nam je igru u kojoj smo uživali i tako je igrajući, polako se upoznavali, zajedno tugovali kada ne uzmemo Slavoniju ili se radovali kada odbranimo LK, onda polako počeli da kafenišemo po lokalnim kafanama, okupljamo se masovno, družimo sve češće i češće... i onda nam uvali V2, pa ovo čudo od V1,5, sr*nje u kojem je bitniji jedan čovek i njegova platežna moć nego jačina i brojnost nekog saveza, nije bitno koji čovek i koji savez, svejedno je.
Šta mi možemo da uradimo? Bukvalno ništa, sem da se nadamo Platijevoj dobroj volji da sam nešto promeni. Mi smo sada suviše navučeni, ne na ovu igri, nego jedni na druge, baš kao i najstrastveniji pušač na cigarete, ni taj pušač nije navučen na duvan, već na ono, naizgled nebitno, što te cigarete sadrže... Vi ste, dragi moji, moj katran i nikotin. 🙂

I tako, sve je ovo zbrda, zdola što napisah. Mnogo toga je "kuvalo" u meni ovih dana i sada se našlo na monitoru, nekako nejasno i suviše konfuzno, ali opet napisano. Napisano, ne zato što je moralo da bude tu, zato što sam sve morao da spomenem, nego zato što... A nemam pojma, probudio sam se veseo, znam i zašto, kada je ona vesela i ja sam, pa onda kuckam i kuckam i kuckam... I eto, zbog nje, ja maltretiram vas, oprostite. 🙂

I, da, nemojte se sekirati, smaka sveta neće biti, sredio sam. 😉