Tajlandisti...

Day 1,969, 03:34 • Published in Thailand Serbia • by steVVEGI

Od svog nastanka na ovome eSvetu nisam napuštao maticu eSrbiju. Nije da mi je bilo lepo ovde, nego ono, voleo sam da gledam kako se ovi što su umislili da su pravi, a ne imagionarni političari, lože, pa sam često dolivao ulje na vatru. Sad me smorilo, skontao sam da se ponavljam...


Razmišljam kako sam iscrpeo rudnk zlata sa svakodnevnim dobicima od oko 0,36 golda, od kojih mi Platon otme 0,1 i dadne na državno vime, koje drugi sisaju, ali to je već neka druga priča… I rešim ja da odem odavLe. Kud ću, šta ću, vidim da mi je poslodavac iz Tajlanda, pa rekoh, aj prvo tamo da vidim kako je...

Sleće aviJon u Bangkok, ja izlazim sav važan, ko velim, dočekaće me neko. Ali jok, nema nikoga. Doduše, nisam se ni najavio… Nebitno, sunce prži, te žurim da nađem taksi koji bi me prevezao do hotela, a ono me dočeka neka trokolica, kažu da se zove tuk – tuk. Aj dobro. Uđem ja u to čudo, a majstor vozi ko ludak, u krivine uleće ko Šumaher na mostarsku petlju, a kofer sa oboje čistih gaća mi ispade već pri prvom semaforu. Nema veze, kolika je vrućina i vlažnost, gaće ionako ne bih oblačio. Stigosmo do hotela, a na recepciju… Bog te mazo kak’a riba. Grudi hoće da izlete, noge od metar ipo, a lepa ko Lepa Brena, samo crnokosa, preplanula. Počnem ja tu amerikanski, ona sleže ramenima, ja španski, ali jok, ne razume, probam kineski, ne vredi, francuski nešto i natuca, kaže da je učila od Indire, ali, jbg, ja nju nisam razumeo, klingoski takođe ne zna… I tu ja, više za sebe nego naglas, opsujem i Tajland i sve u tri lepe, onako sočno, po naški, kad će ti ona – pa ti znaš srpski?!?!?! –
Au, sunce ti kalaisano, pa ja isprobah sve jezike sveta, a zaboravih “pričaj srpski da te ceo svet razume”. Dadne mi ključ od sobe, reče mi da je pozovem kada god mi zatreba štogod i da je obavezno nazovem kada budem želeo čuvenu tajandsku masažu, dodajući da je bila prva u svom selu po umeću iste. Krenuh put sobe, a ona ostade uzvikujući za mnom da se zove Duangnet…

Soba je bila lepa, mala, nešto veća od kutije šibica, ali uređena sa ukusom, a posle večere, koja je takođe bila prijatna za nepce, onako puna začina, sedoh na terasu i zapalih cigaru. Sa balkona sam gledao prirodne lepote Tajlanda. Devojke od kojih ti pamet stane, sve u šorčićima, sa isturenim i, uglavnom, velikim grudima, lepe, pohotne. Zalazak sunca i prijatno veče su mi pomogli da donesem odluku - pitaću ih za državljanstvo. Upalih računar i poslah email gospodi iz tajlanđanskog kongresa –

http://prntscr.com/104kzr

Ujutru sam se probudio raspoložen i voljan da isprobam sve mogućnosti koje Tajland pruža, nestrpljivo očekujući odgovor kongresa.
Prvo što sam primetio da na svakih 400 m ima poneki hram, te reših da uđem u jedan koji mi se učinio kao najzanimljiviji. Uđoh unutra, ali tamo niti popa, niti hodže, nego neki ćelavi, a jedva da ima odeće na sebi. Taman kada sam hteo da ga priupitam nešto ujede me komarac, pa ja, po starom srpskom običaju, od komarca napravih fleku, a onda… svih 200-tinak duša tajlandskih, koje su se nalazile u tom hramu, pogledaše u mene. Odnekud se začu policijska sirena, rotacija, dve specijalne jedinice upadoše u hram i PAF - meni lisice na ruke. Dok sam ja shvatio da njima vera zabranjuje ubijanje svih živih bića, pa bilo da je to živo biće slon, magarac, čovek, komarac ili USoS, već sam bio u kazamatu. Dođe tu neki advokat, naš čovek, ja mu ispričah šta je bilo, pa on pokuša da objasni ljudima da je došlo do kulturološkog nesporazuma i da je kod nas Srba sasvim normalno da do punoletstva mladunče čoveka, Srbina, ubije na stotine žaba, guštera, a oni malo blesaviji kučića i mačića, te da nam je zveketanje komaraca, pogotovo Borčancima, odakle sam rodom, prirodni instikt, a da deca sa sela do svoje osamnaeste na duši imaju i po nekolicinu prasića, jagnjića, pa čak i volova, a ni rokavanje međeda i vukova im nije strano. Shvatiše ljudi šta je i kako je te prođoh samo sa novčanom kaznom, ali uz napomenu da će sledeći put, ako mi se ponovi tako nešto, biti mnogo rigorozniji. Ko za baksuz, kako sam izašao iz ćelije, tako mi je komarac stao na vr’ nosa (a i gde bi drugo aterirao?)... neka ga, pomislih u sebi, nek’ mi pije krv, i on je *#@**@*@ živo biće…

Pokušavajući da ovu neprijatnu situaciju ostavim iza sebe, odlučio sam da nastavim sa svojim istraživanjem Tajlanda. Ali avaj. Pošto mi je prijatno jutro prošlo u zatvoru, podnevna šetnja nikako nije preporučljiva ulicama Bangkoka. Sunce prži li prži, znoj lije sa čela, pod miškom, sa leđa, ma iz šupka mi izlazi, sve mi se čini. Vodu ne mogu da pijem, jerbo se plašim da zajedno sa vodom ne progutam i žabu, a u ćeliju se ne vraćam ni u ludilu. Nađoh neku ladovinu koje je pružalo neko neobično drvo, ali brzo odustadoh od ladovine zarad toga što su na istu ideju došli i je@#*i komarci , pa reših da krenem peške put hotela. Naravno, mapa koju sam prethodno kupio je bila nesrazmerna, pa umesto 500 m, do hotela sam imao, brat – bratu, 5 km. Ugledah stanicu za bus, uđoh u prvi koji naiđe, sve misleći da će klima da me spase, ali džidže! Autobus kao da su ga od GSB uzeli, broj sedećih mesta - 10, broj stajaćih mesta – 439, broj treznih vozača i klima uređaja – 0. Još mi samo fale ovi iz bus plusa da uđu i biće mi kao kod kuće.
Gledam one Tajlanđane I Tajlanđanke oko mene, niko se ne znoji. Svikli ljudi… a ja… Duša na nos da mi izađe. Izletoh iz jeb*#@og autobusa i na moje zaprepašćenje, shvatih da sam išao u pogrešnom smeru. Hotel je od mene sada udaljen bezmalo 10 km…

U blizini ugledah pijacu, pa sam rešio da malko pazarim i da probam u ladovini tezgi da se spasem od žege. Gospođe koje su prodavale koješta na pijaci su mi pokazali i drugu stranu tajanđanskih žena. Sunce li ti… zamislite da ste na pijaci na kojoj je za svakom tezgom Medlin Olbrajt, samo pocrnela od sunca… Nebitno. Kupih neku sušenu ribu za koju vele da poboljšava rad moždanih vijuga (pitam se ko je ubio/upecao tu ribu i da li je jadničak u zatvoru sada) i posle prvog zalogaja se setih čuvenog tuk – tuka kojim bih mogao nazad do hotela. Izletoh sa pijace u kojoj, ne da se nisam sakrio od vrućine, nego je vrućina bila još nesnosnija, a pritom sam se nadisao raznoraznih, pa malo je reći – neprijatnih mirisa.

Tuk – tuk me odveze do hotela, ali mi naplati ko da me vozio privatnim avionom, pravdajući se time da po ovoj vrućini samo budale idu gradom. Na recepciji me dočeka Duangnet, širokog osmeha. Uzvratih osmehom, mada mi je bilo do plača, i polako odoh u svoju sobu. U sobi, naravno, nema klime, ali zato ima TV koji hvata par tajlandskih stanica i B92. Ugasih TV i uspeh nekako da zaspim.
Probudio sam se oko ponoći, ali sam rešio da ne idem nigde izvan hotela. Okrenuo sam recepciju i pozvao Duangnet da mi odradi čuvenu tajlandsku masažu koju mi je obećala…

Uđe u sobu tiho, postavi me na krevet i skinu gornji deo odeće, kako sa mene, tako i sa sebe i reče mi da će tako masaža biti prijatinija. Naravno da se nisam bunio. Opustio sam se još dok me je mazala onim raznoraznim uljima, pardon, delimično opustio, ne mogu to da tvrdim za svaki deo tela, a kada je počela da me masira već sam bio omamljen i kao kroz san sam čuo kako izgovara “da li bi želeo da vodimo ljubav?"
Oh, pa kako da ne bih želeo, pomislih u sebi. Želeo sam da se okrenem ka njoj, ali mi nije dozvolila. Samo je rekla da ostanem tako okrenut i da će sve brzo biti gotovo… Ostatak večeri vam ne bih pričao… Ne zato što se protivi pravilima erepublika, već… eto…

Probudila me je guzobolja. Prokleta Duangnet. Bolje reći prokleti! Dva dana u Tajlandu mi je bilo i previše. Neće on mene videti više… Uzeh računar, da vidim kada imam avion za USA ili Japan, da oprobam sreću i tamo, kad imam šta da vidim…

http://prntscr.com/104lme

Prifatiii me kao svojega… 🙁
A, po tajlanđanskim zakonima, njihovi državljani ne mogu da poseduju pasoš i putuju po belome svetu dok se dobrano ne dokažu kao ugledni građani… Zato želim da vam poručim – UPOMOOOOOĆ!!!!!!!

Vaš steVVEGI, novi stanovnik Tajlanda…