Poslednji članak o njoj... ili samo... poslednji članak...

Day 1,283, 19:44 • Published in Serbia Serbia • by steVVEGI

Nikada neću biti od reči. Sinoć sam se lepo pozdravio sa eDruštvom, rekavši im da sam mrtav umoran i da idem da spavam. Nije još bilo ni pola 12... Isključih računar, skinuh jednu čarapu, mislim da je bila leva, ona pocepana, kad zvoni mobilna aparatura... Zovu me lokalni Grobljari da proslavimo zajedno "Toletovu titulu", to su njihove reči, ne sudite mi odmah. XD

Šta radi normalan čovek u takvim situacijama? Naravno da im kaže da se nose tamo gde Platonov nos još nije bio, ali znate da ja normalan nisam, zar ne? Ipak sam rešio da se malko proluftiram, odavno nisam bio negde, kao, leglo bi mi, pucketa što sutra radim, eto, otićiću malo, neću da pijem pivo. Niste mi valjda poverovali da sam održao obećanje dato sebi? Popio sam brdo piva, šta da radim, krenulo me posle prvog... 🙁

I tako, ispijajući ječmenicu, slušajući opet navijačko prepucavanje slavljenika, koji su bili u manjinskom broju, naravno, i ovih mojih, koji su se hvalili najnovijom koreografijom, meni se sve nešto skupilo što držim u sebi ovih dana... Nisam se mešao u raspravu, smorilo me više to. Koji moj se petljam više u bilo koje prepucavanje? Čak i ovo naše ereplijsko mi se zgadilo, bukvalno mi pucketa više za rat i mir sa eHrvatima, ovo rat i mir nije bukvalno da mislim o ratu i miru, već baš o onoj knjizi, koji mnogi od nas nisu pročitali, a bila je obavezna lektira u školi... Mislim da bi se o odnosima Srba i Hrvata mogla napisati mnogo opširnja knjiga od spomenute, i to samo u eOdnosima, za one prave nema dovoljno papira na belome svetu. Oni se seku zgog keša, mi kukamo za mladićima, imamo po jedan ipo fudbalski klub, neki imaju zajedničkog Žutog, neki drugi zajedničkog predsednika kluba, pričamo jedim te istim jezikom, živimo na "dođem ti, dođeš mi" od prvog do prvog, svojatamo zajedničkog genija i još mnogo, previše sličnosti... Sem što mi nemamo more, ali ni oni, brate, nemaju plažu veliku kao Ada Ciganlija, a ni njihov kralj nije nikada bio i kralj Srba, onaj naš jeste bio i njihov. 😉

Baš me briga i za Boga pravde i za lijepu njihovu, za pokemone, za širenje. Pucketa mi baš... Ima čovek u životu mnogo većih briga...

Pričamo o velikoj Srbiji... Pfffff.... Meni je i ova sadašnja prevelika... Bar 200 km veća nego što bi trebala da bude... Kad bi je malo skupili...

Čitam uzvike... Upravo smo potpisali mir sa komšijama, istorijski... E, pa neka nam je sa srećom, nadam se da se ni njihova, a ni naša populacija neće iznenada prepoloviti... Sve se uzdam u političke multije, koji će biti održavani u životu, čisto da izađu na birališta, glasaju za koga im se kaže i vratiti se u svoje čaure do sledećih izbora... Zašto letim sa teme na temu? Sigurno zbog vitaminskog šoka koji upravo deluje na moj organizam... Opasan je ovaj vitamin Be...

Upravo sam je bocnuo na fejsu. 🙂 A svi znate da ću pisati o njoj, ovako popiven... Da se razumemo, mislim ja na nju i kad sam trezan, mnogo više nego pijan, ali manje pišem o njoj bez alkohola u venama, valjda sam hrabriji kad popijem, kao onaj miš što priziva mačku...

Kad pogledam neke veze iza sebe, shvatim da sam mator... Bilo ih je... i previše. Neke su se zadržavale uz mene, bile u najtežim trenutcima, neka su samo protrčale, a neke išle uz mene, a da nisam ni primećivao da su tu negde, blizu, ali opet, daleko, zbog nekih mojih shvatanja... Prijateljstvo je prijateljstvo, čak i muško - žensko, zar ne?

A ona? Tu je na tren, pa nije, onda opet jeste... Nekako... Ne znam...

Znate, ona nije za poređenje, ona je jedinstvena, ali kada pogledam sve te od ranije i nju... Sve bi ih menjao za jedan tren sa njom, za onaj trenutak koji samo ja osetim dok je gledam u oči, ljubim, milujem... Zašto ne mogu da budem onaj stari ja?

Onaj kojem je bilo svejedno, koji nije bio nesiguran kada je žensko u pitanju, koji je u svemu video samo šalu, glupiranje, koji je mogao da bude sa društvom i da pošalje jedan običan sms "ne mogu danas da dođem, zapio sam se..." ili slično... a sada... Sada sedim sa društvom i čekam sms... Njen sms... Zašto? I zašto mi je drago zbog toga što sam postao takav? Zašto mi se navuče osmeh na lice kada pomislim na nju i zašto mi se pojavi strah u očima kada neku njenu poruku ne razumem kako treba? Hiljadu zašto, a ni jedno zato... Jednoga dana, kada sebi nađem odgovor za makar jedno zašto, možda ću postati onaj stari ja... Nadam se da nikada neću doći ni do jednog zato... Lep mi je ovo osećaj... Osećaj nesigurnosti i iščekivanja... Osećaj... Ne znam, neki nepoznati osećaj...

Ne znam zašto vama sve ovo pišem, ustvari, ne pišem vama, pišem sebi, vi ste blesavi što čitate ovo...

Neću više pisati o njoj... ustvari, neću više ni pisati, nema svrhe... Modul je ubistven za nas novinare, inspiracija mi je sve manja i manja, imam osećaj da vas samo gušim svojim pisanjem... Jednostavno pisanje o politici mi samo donosi neprijatnosti, pisanje o njoj nikoga ne zanima, a za neke satirične članke i nije vreme... A fale mi moji "konji i budale"... Ne može "mućkalica" da bude isto to... Ide leto, kome je do pisanja, a još manje do čitanja... Toliko od mene, hvala svima koji su me čitali...

Nikada nisam molio za sub, zato mislim da imam potpuno pravo da vas sve zamolim za jedan...



Hvala unapred, vaš vegi.vegi, ponosni član JeB i GA...