Join the new world

Сведоци смо актуелних политичких изјава о судбини наше државе и Косова и Метохије изречену од Председника Србије Акександра Вучића. Потакнут тиме објављујем у целости писмо председника Управног одбора Развојне академије Србије, Љубомира Стевовића, које је остало без одговора, а упућено САНУ у октобру 2015. године и тадашњем Председнику Републике, Томиславу Николићу и Председнику Владе, Александру Вучићу, 21. новембра 2015.

---

Ул. Митра Трифуновића-Уче 80, 11000 Београд, Србија, тел.011-3327927, ras.akademija@gmail.com

Поштовани Господине Председниче Републике Србије,

Пре месец дана смо послали конструктиван допис Председнику владе Републике Србије Г. Александру Вучићу поводом нетачне изјаве Г. Владимира Костића, Председника САНУ, да Косово ни „де факто ни де јуре није у рукама Србије“.

Чекајући одговор, који нисмо добили, у међувремену смо да детаљније простудирали однос САНУ према Српском народу који путем пореза финансира Академију. Изволите наше резултате:



Прошло је месец дана од изјаве Председника САНУ Владимира Костића да Србија „треба да се са елементима достојанства ослободи Косова јер оно ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“ а да се ниједан члан САНУ није дистанцирао од ове нетачне и непатриотске изјаве. Јер, у преамбули Устава Републике Србије прецизно стоји да се Костићево „Косово“ зове Покрајина Косово и Метохија и да је саставни део Републике Србије, који су сви државни органи треба да заступају и штите:

„Полазећи од државне традиције Српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ.“

И Резолуција 1244 потврђује суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије и осталих држава у региону:

„Додатак 2 овој Резолуцији) од стране Савезне републике Југославије и сагласност Савезне републике Југославије на овај документ, потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету Савезне републике Југославије и осталих држава у региону, како је постављено у Хелсиншком завршном документу ...“

Предпостављамо да је Председник „највише научне и уметничке установе у Републици Србији“ то знао, да не би дао такву изјаву! А међу члановима САНУ има и правника, који би то морали да знају, али већ месец дана ћуте! Зашто сви чланови САНУ ћуте? Чега се плаше? Истине да су КиМ саставни део Србије? Зашто нису кориговали свог Председника? Зашто не бране углед своје установе? Одговор на ова питања морамо да потражимо у предисторији САНУ:


За прве владе Књаза Михаила 1841. године, група професора Лицеја, књижевника и државника је основала Друштво српске словесности (ДСС). Председник ДСС је по службеној дужности био Министар просвете и црквених дела. Чланови су се делили на редовне, дописне и почасне.


Циљ овог ДСС састоји се у распростирању науке на Српском језику, а посебно у образовању и усавршавању језика Србског.


Друштво политическе предмете никада у заседањима својим предузимати неће.

ДСС је почело свој рад као национална академија; да проучава српски језик и да се бори за Вукове реформе језика и правописа, проучава средњевековну историју и штампа Житија средњевековних Краљева и Архиепископа, да проучава обичаје, старине и манастире, и формира збирке средњевековне нумизматике и печата, итд. Већину у ДСС су имали умерени Либерали и рад у друштву је текао мирно до 1862. кад је изабрана група млађих Либерала са Владимиром Јовановићем на челу. Они су почетком 1864. предложили за почасне чланове ДСС револуционаре Гарибалдија, Чернишевског и Херцена, па је Министар просвете и црквених дела Коста Цукић суспендовао Друштво. Шест месеци касније, 29. Јула 1864. Књаз Михаило је обновио ДСС под новим именом Српско учено друштво (СУД). Ново друштво је задржало скоро све старе законске одредбе и правила рада ДСС:


Србско учено друштво је научно тело, стојеће под надзором министарства просвете и црквених дела.


Србског ученог друштва задатак је занимати се наукама и вештинама у којико се понајближе тичу србства.

Једина измена је учињена у погледу чланства: „Чланови ДСС разних категорија остају чланови СУД одговарајуће категорије, с тим, да се редовни чланови за месец дана, од објављивања овог акта, имају писмено изјаснити Министру просвете и црквених дела, у ком одсеку ступити желе, који се за то време не би огласили сматраће се убудуће као почасни чланови СУД.“ Књаз Михаило је био господин, никога није искључио из Друштва...

До пред крај живота Књаза Михаила (убијен 29. Мај 1868.) већину у ДСС и СУД су имали умерени, патријархални Либерали. Први већи сукоби у СУД почињу са избором Младоконзервативаца (оба Цинцари) Стојана Новаковића (1865) и Милана Кујунџића (1867). Борба између Либерала и Младоконзервативаца у СУД се водила под маском начелних и научних питања. Либерали су били за традиционални српски програм ДСС и СУД, а Младоконзервативци за некакву „чисту“, апстрактну науку. Младоконзервативци су углавном били синови бирократа Уставобранитељског режима (1842-185😎 и друге владе Књаза Милоша и Михаила (1858-186😎. Најистакнутији су као државни питомци завршили студије у Западној Европи. На студијама су успут примили материјализам и враћали су се у Србију као атеисти, али су то морали да крију због каријере и државне службе. Једини прави Хришћанин међу Младоконзервативцима је био Чедомиљ Мијатовић. И Кнез Милан Обреновић је био атеиста.

Године 1881. Младоконзервативци, да би се – бар привидно - отарасили конзервативног баласта, се региструју под именом „Напредне странке“ иако су цело време свога постојања били само дворска чиновничка странка, без подршке у народу.

Владавина Милана Обреновића се дели на два дела; русофилски део од 1868-1880, када су га водили Либерали Јована Ристића, и аустрофилски део од 1880-1889, када су га водили Напредњаци (1880-1887), до тада најомрзнутија политичка странка у Србији.

Напредњаци су за 7 година своје владавине (1880-1887) Србији нанели велике штете. На Видовдан 1881. Склопили су Тајну конвенцију са Аустро-Угарском према којој се Србија одриче од патриотске пропаганде у Босни, а за узврат Аустро-Угарска Милану Обреновићу гарантује престо у помаже ширење Србије на југ.

Новим законом о таксама од 3. априла 1881. Напредњачка влада увела таксе за разна црквена административна уверења; спорове пред Духовним судом, венчанице, крштенице, умрлице, што је било у реду, али и за дозволу брака по архијерејском благослову и за синђелије при рукополагању у свештеничке чинове свештеничке; протојереја, монаха јеромонаха, синђела, протосинђела, игумана, архимандрита, архијереја и митрополита.

Свети архијерејски синод СПЦ је 23. септембра 1881. одговорио на Закон о таксама да се Благослови и црквени чинови добијају благодаћу Светога Духа, и да је плаћање таквих такси „према садашњој законској редакцији“ противно канонима Православне цркве.

Ослоњен на Тајну конвенцију, Министар просвете и црквених дела Стојан Новаковић је 18. октобра 1881. донео указ „којим се Његово Преосвештенство Господин Михаило разрешава од администрације Архиепископије београдске и Митрополије српске“. Кнез Милан је истог дана потписао указ. Тако је први Митрополит аутокефалне СПЦ после 25 година часне службе остао без пензије и без икаквог издржавања. Да је Стојан Новаковић иоле био Хришћанин, он то никад не би урадио. То нису радили ни Брозови министри.

Године 1883. Напредњаци изазивају Тимочку буну која је угушена у крви. Још већу грешку праве 1885. покретањем Српско-Бугарског рата, иако је Тајном конвенцијом предвиђено да Аустро-Угарска помаже наше ширења ка југу. Повод за рат је био уједињење Кнежевине Бугарске са Источном Румелијом и јер је тиме „поремећена равнотежа на Балкану“. У кратком рату Напредњачки министри и официри су страшно подбацили, а војска није била мотивисана за рат јер Српски војници нису могли да схвате зашто треба да се боре против Бугара, који су ослободили један део своје територије од Турака, уместо да заједно са Бугарима кренемо у рат против Турске за ослобођење Македоније. Пораз је избегнут интервенцијом Аустро-Угарске и рат је завршен status quo ante bellum.

Пошто их је Аустро-Угарска учврстила на власти, напредњачки министар просвете и црквених дела Милан Кујунџић је кренуо у одлучан обрачун са либералном интелигенцијом у СУД.

Борба између Либерала и Напредњака у СУД се водила под маском начелних и научних питања. Либерали су били за традиционални српски програм ДСС и СУД, а Напредњачки аустрофили су били за некакву апстрактну „чисту“ науку без ичег српског у програму.

На иницијативу Министра просвете и црквених дела Милана Кујунџића, законом од 1 новембра 1886. установљена је Краљевска Српска Академија.


Под заштитом Краља Србије оснива се у престолном граду Краљевска Српска Академија (КСА).


Задатак је Академије:
- да науку обрађује и унапређује;
- да поставља и одржава здраве осноме научноме суду;
- да обелодањује и изазива истраживања научна и природи, друштву и историјским споменима;
- да потпомаже одомаћивање и развитак виших уметности;
- да се удруженом снагом за напредак просвете извршује оно, за шта је посебна снага недовољна;

КСА је делила на четири „Академије“; А. Природних наука, А. Философских наука, А. Друштвених наука и А. Уметности. Већ у Члану 2 виде се први знаци болести Милана Кујунџића (Београд, 28. фебруар 1842 — 26. новембар 1893, „умно ослабио“ и „умро од болести у мозгу“), нпр. „Да поставља и одржава здраве осноме научноме суду“! Још карактеристичније је изостављање А. Техничких наука, јер Напредњаци нису добро стајали са инжењерима!

Било је предвиђено да нова Академија може највише 25 редовних чланова, од којих 8 из иностранства, и 50 дописних. Враћена је државна контрола избора чланова:


О новим пак академицима и дописницима, који су на тим скуповима изабрани, извештава се министар просвете и црквених послова. Па ако за 15 дана, од дана саопштења, влада не изјави свој непристанак на овакав избор, онда се изабраници проглашују на свечаном скупу.

Кад већ није могао да укине СУД, Кујунџић је решио да их бар опљачка:


Библиотека и збирке СУД, што је члан 54. Устројства СУД од 29 јула 1864 прогласио за саставни део Народне библиотеке и Музеја, уступају се на располагање КСА, на коју овим законом прелазе све повластице и имања досадашњег СУД.

Првих 16 редовних чланова је наименовао Краљ Милан 5. априла 1887. Три четвртине првих чланова су били напредњаци. За првог председника, на три године, КСА Краљ Милан је поставио напредњака Др Јосифа Панчића (1814-188😎, Србина католичке вере. Три дана пред смрт, Панчић је написао свој чувени тестамент.

„Да се наша Академија у свима својим радовима руководи. само истином и строго научном објективношћу, и да се никад не поводи за којекаквим веровањима и струјама, које кад време или социјалне прилике на површину изнесу.

Све науке потребују помоћи од других наука, али ниједна наука нема права да што другој којој прописује, да јој правац или смисао мења.“ После великих спорења између СУД и КСА Законом о изменама и допунама у основном Закону Краљевско-Српске академије од 10. фебруар 1892. je направљен компромис:


У свим члановима закона о „Краљевско-Српској Академији“ од 1. новембра 1886. речи „Краљевско-Српска Академија“ замењују се речима „Српска Краљевска Академија.“


У другој алинеји члана 11 речи „двадесет пет“ замењују се речима „тридесет четири.“


Поред редовних и дописних чланова, уводе и почасни чланови.


Досадашње СУД удружује се са СКА у једну целину и то овако:
1. СУД бира у року 1892. године између својих редовних чланова осморицу за сталне чланове СКА. При том избору првенство имају они редовни чланови СУД, који су већ дописни чланови Академије
2. СКА може изузетно од прописа друге алинеје члана 13. изабрати у току 1892. Године и остатак сталних чланова до броја тридесет и четири.
3. Остали редовни и сви дописни чланови СУД постају почасни чланови СКА:
4. Све имање СУД саставља се са имањем СКА, а тако исто и сви његови легати и завештања.

Од 26. децембра 1892 до 4. јануара 1893. заступник министра просвете и црквених дела напредњак Коста Алковић је искористи прилику да после 2 дана, 28 децембра угура у СКА председника Напредне странке Милутина Гарашанина који никад није има никакве везе ни са каквом науком. Толико је Коста Алковић поштовао тестамент свог партијског колеге Јосифа Панчића! Да је био частан човек, Гарашанин не би прихватио незаслужену почаст. Тако је СКА практично постала Српска Напредњачка Академија (СНА), а 148 чланова СУД су постали почасни чланови без икаквог права о одлучивању и учествовању у раду СНА...

Напредну странку су 1896. распустили сами напредњаци кад су остали без икакве потпоре у народу, али корен који су пустили 1887. у Академији омогућио им је да преко Председника Милана Ђ. Милићевића, 1896-1899; Симе Лозанића 1899-1900; Јована Мишковића 1900-1903; Симе Лозанића 1903-1906; Стојана Новаковића и Јована Жујовића 1915-1921. контролишу Академију и после Првог светског рата.


Овај текст се не пише као историја САНУ, нећемо писати о квалитету чланова, њеним радом и председницима између два Светска рата. Прескочићемо велику Подбалканску реку Јована Цвијића (председник 1912-1927), улогу Слободана Јовановића (председник 1927-1931) у Солунском процесу, Шестојануарској диктатури и фалсификовању говора Краља Петрог II после пуча 27. марта 1941, о правописима Српског језика Александра Белића (председник 1937-1960) итд.

Желимо само да укажемо почетак и крај Академије, како се на Напредњачко зло семе накалемио титиозим, који и данас влада најширим друштвеним животом у Србији.