Join the new world

После неког времена опет издајем чланак. И овога пута чланак ће бити о стварном животу, о нечему што ми је дало инспирацију да опет искуцам неки текст... али немајући где другде опет га објављујем на ерепу иако сам свестан да ће тај текст бити обрисан уколико га не доведем у везу са овог буђавом игром.

Прва ствар ће бити она која ме дотиче због целог нашег народа и наше традиције. Ноћ вештица... у последње време многи се на то ложе. Неки маскенбали, ово оно, разне глупости. 31. Октобар – за западњаке ноћ вештица, за нас који смо између истока и запада, који славимо крсну славу и који још увек поштујемо своју традицију 31. Октобар је Свети Лука. На тај дан родила се моја мама, на тај дан њени отац и мајка, а моји баба и деда славе крсну славу. Те '74. Они су имали дупло весеље, рођење свог првог детета – моје мајке и своју крсну славу коју су славили онако како су могли у оно време. За мене не постоји Ноћ вештица, а волео бих да је тако и са свим нашим православцима и Србима. Не знам зашто морамо стално да усвајамо туђе обичаје када имамо толико наших. Ни мањег народа ни више славља у току године... а ми на све то узимамо и Ноћ вештица -.- Само име је глупо... Не хвала, ја ћу са мојим дедом, бабом, ујаком и целом породицом да прославим њихову крсну славу и рођендан моје мајке 🙂

Друга ствар – схватање живота и његове вредности. Може се рећи да ми је свеједно шта ће ми сутра бити, мада увек имам неке планове за сутра. Дођосмо у школу тог 31. Октобра и по обичају изашли смо испред школе, код неког деде који живи преко пута школе, као и свакога дана седимо испред његове куће и пушачи уништавају свој живот, а ја им правим друштво. Седим на клупи, помало загрејан јер сам до поднева био код деде и дегустирао алкохолна пића, поред мене особа коју сматрам за јединог пријатеља – Милица. Поред нас је још пар ликуша и ликова из разреда, кулирамо, они пуше и свакодневна прича тече. Одједном чује се шкрипање које настаје услед кочења. Видим иде камион, скреће на кривину а иза њега несретни, али непромишљени, младић јури аутомобилом и кочи. Увидевши да не може да заустави ауто, а да не удари у камион нагло је смотао волан и слетео у канал, ударио у дрво... све се то десило на само 2 метра од нас. Милица је у секунди скочила и отишла далеко од клупе, ја сам у том кратком времену седео мртав ладан на клупи и гледао како кола ударају у дрво. На срећу штета је настала само на аутомобилу, младић је остао неповређен, а и ми који смо се ту нашли нисмо задобили никакве повреде. Постали смо свесни колико смо имали среће. Да је возио мало брже вероватно овај текст ви сада не би читали. Чуо сам касније да је младић возио без дозволе, када се на то дода и непримерена брзина и ко зна шта још могу само да закључим да му је тих пола минута непажње уништило бар један део живота, а могло га је коштати и целог живота, као и живота нас који смо се ту игром случаја нашли. Ипак судбина има друге планове...

Трећа ствар – поново у вези школе, али и неких схватања нас младих. Светац је данас, нису скратили часове у школи, а као сви треба на неке славе да иду иако уствари нас укупно 5 има да иде код неког на славу. Неком се дигао ку**ц па је дао генијалну идеју да сви побегнемо са шестог часа. 70% руље је одмах било спремно да оде са тог часа. Нема везе, ја сам за то да ако идемо онда идемо сви. Проблем настаје јер су ту генијалну идеју дали они који стално беже углавном сами, али када дође до колективне бежаније онда се баш они увек извуку, а остали најебу. Још један од проблема је тај што је у понедељак тромесечје а данас (када објавим текст већ ће бити „јуче“) је последња шанса да добијемо позитивне оцене из тог предмета. Наравно, генијалци о томе не размишљају, њима је живот увек безбрижан, све док их други подржавају – такви нам тренутно воде државу. Да не би увек били посебни моја екипа и ја заједно са њима одлазимо. Ја сам свестан да сам највише себи наудио када сам одлучио да им се придружим у њиховој бежанији. Имаћу 1 за тромесечје, није ништа страшно ал ће сви редом да смарају, нећу се извући да добијем неоправдани, а можда и укор директора јер нећу да причам бајке како сам ишао да купим лекове баби Стојани. За све што направим у школи стојим иза тога, али то није случај са ликовима – генијалцима -.- Они се чудесно увек извуку, а ми који нећемо да се издвајамо највише испаштамо. Непромишљени потези нас воде у пропаст... они који бар имало размишљају нестану због бројности непромишљених...

Жао ми је што у овом друштву важи онда да свако гледа своју позадину. Ја бих ипак волео да сви заједно радимо на остварењу циљева јер ћемо тако бити успешнији, али забога, зар само глупости можемо да радимо заједно??? Где је нестао дух заједништва...

„Заједничким снагама данас обновимо куће, сутра ћемо путеве, прекосутра фабрике, камен по камен обновићемо целу земљу и поставити темеље другачијег друштва...“ Ако будемо гурали сами нећемо ништа урадити и престаћемо да постојимо. Жао ми је што су Пера, Жика, Раде, Живојин, Срба, Стојан и многи други обични људи дали своје животе у многим ратовима како би очували своје огњиште, своје породице, свој народ и своју земљу, а ми ћемо све то својим непромишљеним потезима и појединачним акцијама врло брзо уништити. Жао ми је што су се борећи за бољу будућност дали своје животе... УЗАЛУДНО.

Иначе на овом ерепу ништа занимљиво. Убацише нам неке батзуке, го к***ц као и све друге, поред тога имамо и мисије. Оно што је занимљиво је то да ће нас и овог месеца бомбардовати глупим промоцијама, а ми ћемо их користити, а они ће зарадити који долар. Нека им, раде, а ко ради треба и да заради. Они су нашли начин да преживе у окрутном свету. Раде поштен посао и нико нема право да им каже да су лопови. Ко им даје паре то ради добровољно 🙂

Узгред што се ратова тиче, мислим да Србија тренутно плоди Италијом, или можда не... ко да је битно, ја сам ионако у Америци и немамо непријатеља. BTW ја нигде нисам видео ону сенди... мора да је све смишљено у Холивуду -.-

Поздрав до следећег скупа неповезаних пасуса и помало бесмисленог текста. У сваком случају, што сам хтео то сам и написао... или можда не. На крају, Е И ТО МЕ ЗАБОЛЕ.