Повремени гост
Radenko Montana
Обратио бих ти се.
Често чујем бабе, стрине, тетке, мајке, удовице, ћерке, свекрве .. како кажу "Знаш кад се скупи".
Или ожалошћене кад кажу "Знаш кад се утрој(ч?)и" ..
Питам се да ли је тим људима тешко.
Како осећају ту тегобу, муку ..
Маринином мужу су испадала црева, имао је неки рак, па се мрдао, а није смео да се мрда ..
И она ми је то причала ..
Човек је друштвено биће.
А мука је ретко колективна категорија.
Опет, увек сам се дивио том простом свету на тој смирености, на том ненервирању, знаш, кад имаш своју муку и ступиш међу људе а људе боли курац.
Чехов се бавио овом темом, у свом дивном спису "Печалъ (Туга)".
Кочијаш Јона, умро му син, па би поделио тугу с неким, али нема с ким ..
И на крају прича својој кобили. Као - замисли да имаш ти тако неко ждребенце, па оно умре .. Је л да да је туга?
Парафразирам, не знам напамет ..
Сигурно си до сада приметио да постоје "баксузи" али и "срећковићи".
Неки људи као да се претплаћени на све невоље овог света, а друге све то некако заобилази.
Сигурно је некој твојој баби умрло петоро деце, два мужа, закачила је успут и неки рак, преживела два рата, и на крају умрла у деведесет и некој.
Тако то бива.
Ја имам неко фаталистичко схватање да у свему овоме постоје законитости, да се ништа не дешава стихијски, случајно.
Мислим да у позадини свега стоји нека одвратна математика, да је мука дозирана.
Да си јебан тачно онолико колико можеш да поднесеш.
То је као она прича са лакмусом и тим чудима, видиш где су ти границе.
Будимо искрени, највећи број јединки је оперисан од емпатије.
Мало већи проценат има барем ту способност да жали себе, али групација која је у константном расту јесу зомбији.
"How can this mean anything to me?
If I really don't feel anything at all .."
Ово наравно нису стихови зомбија, али описују то једно стање ..
Овде бих нагласио да сам све изнад написао само у намери да одвратим ове којима је досадно да читају цео чланак ..
Испразнићу црева те скувати ..
_____________________________________
Будимо објективни, ја јесам говно и пичка која је читавог живота све узимала "здраво за готово", или како се већ каже, нисам се жртвовао, нисам трпео, нисам ни патио, јер и за патњу су потребна муда.
Опет, имао сам привилегију да осећам.
Није ме увек болео .. знаш.
Постоје три људска бића и две мачке до којих ми је у једном тренутку било стало. (ужасна конструкција- "било стало", био сам у стању станућа до некога)
Сва три човечја младунца су жива и данас, обе мачке су мртве.
Али стало ми је само до два.
До те мере да бих дао живот, за једно без размишљања, за друго бих морао да размислим.
Проблем са животом јесте што је ово двадесет и први век.
Ретко кад околности захтевају од тебе да даш живот за некога.
У 14-ом веку рецимо, могао си да будеш убица, самоубица чак, да умреш пре тридесете и будеш сматран херојем.
Жена би те оплакивала, деца се угледала на тебе.
Али данас, данас је компликованије ..
Могу да кажем да сам само једно од ова три бића увек и свуда вукао са собом.
Радост је .. некомплетна ако оно није ту, а туга .. туга једноставно може да има само један разлог.
Заглављеност некако.
Наплата.
То је ваљда када осетиш и код друге стране .. То стање.
Да јој је стало.
Сјећам се .. једном је упражњавала тај седећи положај.
Јако ме је потресло.
Од стопала до неспокојне атмосфере уз плафон.
Било је јако лепо.
И вредно.
Вредније од речи.
Осетио сам блискост.
Велику тугу.
Не блокаду, не тада, касније ..
Али тугу која парализује.
Јер у том тренутку желео сам само .. знаш.
Да будем сведок, да присуствујем томе.
Том тренутку. Да траје.
До краја живота.
То ми је било .. незамисливо до тада.
Да неко седи. Да је ту.
Сви су ту, сви седе .. Али
Никада раније нисам осетио.
Оне речи Достојевског.
Тако чисто.
То јесте била лепота.
Лепоте има .. много, превише. Свуда.
Али сада сам смео.
Да је додирнем и да се не распадне.
Да то буде моје.
Знаш кад ходаш улицом и мислиш како су сви смешни, мали, несрећни, али не оно .. сујетно, арогантно, не осуђујеш их, не мислиш да си бољи, једноставно си захвалан јер имаш то што имаш а што они немају.
А ето, није било могуће да умрем тад и ту, да све остане тако .. чисто.
Да будем упамћен као херој, онај који је препознао и умро за оно у шта верује.
Не, није тако данас ..
Нема хероја.
Нема принцеза.
Нема "алтруистичке" смрти.
Не, све смрди.
Хероји смрде.
Принцезе смрде.
А понајвише смрди смрт.
Опет, желим да знаш да те и данас водим свуда са собом.
У једном тренутку оно што волим се одвојило од онога што јесте.
Морам да полудим да бих .. изгурао ово.
Зато што нема ничега. Никад.
И никога.
Где год да ходам, морам да носим оно што је било.
Да гурам то испред себе, нудим тако ђаволима, курцима .. Свему.
Узмите, ово је моје.
Ово је све што јесам.
Узмите, да бих смрдео до краја ..
***
Не постоји игра као покер.
Не постоји игра у којој се играч тако открива као у покеру.
Постоје организовани, математичари, стабилни.
Постоје .. психолози.
Постоје магарци.
Постоје пичке.
Постоје накурчени.
Постоје дивљаци.
Ја много блефирам кад играм.
Понекад то изгледа генијално, али чешће идиотски.
Зато сам увек банкрот.
Али никад ме нико није прочитао ..
Не могу да будем успешан, али могу да понизим успешне .. Барем на тренутак.
У једној руци.
Једном сам чак изблефирао Бога.
Замисли то ..
Експлоатисао сам ту милост .. ту слабу тачку.
Каква ароганција. Какав идиотизам.
Али, хвала Богу, хвала мајци, хвала крви ..
Хвала дечаку који сам био, хвала пички која сам постао.
Хвала и теби, и твојим ногама, твојој искрености у тренуцима када је то заиста значило нешто, хвала твом нагласку, хвала твојим очима, твојој грађи, хвала циркулацији у твојим ушима, хвала твојој упристојеној коси, твојим знојавим длановима, хвала твојим дрхтавицама, кочењу, хвала боји твог гласа, хвала твојој торби у коју никад нисам завирио иако сам покварен и клептоман, хвала стиску твоје руке у јавности, хвала твојој глави на простору изнад мојих сиса, хвала твом врату, хвала твојим плућима, хвала свима који су били добри према теби, хвала свима који су били лоши према теби, хвала свакоме ко те је хранио, родио, гурао напред, гурао назад, хвала возачима који су те довели мени, хвала ученима и злима који су те узели, хвала свима који су те гледали као дебила јер су тако учинили да будем бољи од њих, хвала твом дивном бићу којем нисам изазвао мучнину већ тренутке мира, хвала твом пулсу, твом страху и твојим сузама, хвала твом упаљеном лицу које је упалило моје, хвала на доласцима и одласцима, хвала на загрљајима и одбојности, хвала на топлим речима и увредама, хвала ти што ходам ..
Comments
prvi?
drugi?
treci?
cetvrti?
peti?
sesti?
sedmi?
osmi?
Hmmm...
Oralna dijareja.
Ti si car... samo te malo ko razume... :😁
Uzivao sam citajuci... :😁
Vratio si se u igru samo da bi ovo napisao?
Jadno
Prelijep clanak, al ove njabine ne razumiju kvalitetno pisanje...
Svoju tugu Jona je izrekao svom vernom prijatelju, svojoj kobili koja ga je toplim pogledom punim sažaljenja uvjerila da ga sluša, i on je nastavio da joj priča… Čehov je ovim preokretom prikazao da nekad jedna životinja može imati više razumenvanja od čoveka.
[removed]
Cekaj da se prebacim sa kreveta na wc solju pa da nastavim da citam.
Jedan od najlepsih tekstova koje sam procitao ovde.
Hvala ti sto si ovo napisao...
kodirano 😑
Unsub 902, uzvrati.
Mislim da si pogrešno razumela pripovetku .. Kobila je sve vreme bila samo kobila.
prvak sveta u potrevljivanju
Kobila to nikad neće shvatiti.
vaistinu prvak
Ukusno sam citao .. pisi cesce, mozda se i veatiau igru .
Divno je...
у бре...
Колико си ти један чудан лик. Можеш невероватно много да ме изнервираш неком глупошћу коју кажеш или урадиш, а можеш и да ме одушевиш, неким текстом као што је овај.
глас ко кућа...
и узвик
Odlicno!
Brate, tebe samo posebni ljudi mogu da razumeju, samo ovakvi carevi kao sto sam ja, koji sam JA car, pa to je nesto neverovatno! \o/
Ne slušajte zigu kako kenja (d'izvineš)! Ja sam prvi ovo razumeo!
Nisi valjda napustio dete
A zvucalo je tako konfuzno. I naporno.
Sada je divno. Bas,bas lepo.
Ne znam koliko srece imam,al bih tebi dala pola. Volimte.
Citam clanak iz djakuzija na VI spratu moje vile u kojoj imam 1000 FULL HD TV-a
uz pitjance naravno
Divno. Vole te tvoji Titani.
Chow
Lepo
zbilja lepo
Ne mogu da serem po tekstu kao što sam navikao jer mi se sviđa, ali opet previše teška tema za razmišljanje i analiziranje... i da, nisi jedini koji je patio za mačkama : ))))))
А сад си се вратио кад су твоји на власти?!?!?!111"!
Definitivno bih morao da te poznajem mnogo bolje da bih razumeo ceo tekst, ali i ovako mi se svidja, puno emocija i iz srca pisano...
Jedi bre pite, ja volim da budem zombi, volim da ne osecam nista, jer onda mogu da se pravi da postojim!
[removed]
Opet se sljihtas UeSu?
Previše se samosažaljevaš.
Цивилизација охрабрује психопатско понашање, идеал је безосећајни човек, а људи са богатим унутрашњим животом су грешка природе. Нажалост.
So that in the actual situation of humanity there is nothing that points to evolution proceeding. On the contrary when we compare humanity with a man, we quite clearly see a growth of personality at the cost of essence, that is, a growth of the artificial, the unreal, and what is foreign, at the cost of the natural, the real, and what is one's own.
Koji si ti luzer.... : (
Imagine - if you can - not having a conscience, none at all, no feelings of guilt or remorse no matter what you do, no limiting sense of concern for the well-being of strangers, friends, or even family members. Imagine no struggles with shame, not a single one in your whole life, no matter what kind of selfish, lazy, harmful, or immoral action you had taken.
http://www.cassiopaea.com/cassiopaea/psychopath.htm
Mozda ce se ovo shvatiti kao uvrijeda, ne nisam tako mislio! Igrajte jednostavno igricu i uzivajte u njoj (svadje i diskusije su dio igre), ovakvi clanci mi odose predaleko - pa nije ovo majka, sestra, cura, zena gdje mozes istresti svoje neko razmisljanje... ; )
PS: Slobodna Republika Srpska!!!
TL😉R
Јовице, теби стварно није добро....
Али је лепо то што си волео...
Таман и да сад не волиш, макар се имаш чега сећати...
И поздрави Милицу......Зајебано је кад цео пут скрену кроз твоју улицу....
у бре...
Колико си ти један чудан лик. Можеш невероватно много да ме изнервираш неком глупошћу коју кажеш или урадиш, а можеш и да ме одушевиш, неким текстом као што је овај.
глас ко кућа...
и узвик
x83
Bravo za Tool ; )
Ala si se ti napio, sto pijes kada padas u depresiju?
lep tekst, vote
VUJ!