Join the new world

Ђавоља варош је скуп земљаних главутака или кула на чијим врховима се налазе камене капе (блокови). Има их више од две стотине, високе су од два до петнаест метара, а широке од пола до три метара. Ђавоља варош је ретки природни феномен који се налази на Радан планини у близини Куршумлије, око 90 километара југозападно од Ниша. Чине је 202 камене фигуре које су настале дуготрајним и стрпљивим радом природе.
У народу су током протеклих векова испредене бројне легенде о настанку овог јединственог феномена. По једном народном предању реч је о скамењеним сватовима, где су људи по налогу Нечастивог, решили да по сваку цену венчају рођеног брата и сестру. Да се то не би догодило, умешала се Божија сила која их је све окаменила и оставила да сведоче да ниједан грех неће проћи без казне.


Голубац је средњевековна тврђава, споменик културе од изузетног значаја, налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, 4 km низводно од данашњег насеља. Смештена је на високим литицама, на месту на ком се река сужава, на самом улазу у Ђердапску клисуру.
Голубац се први пут се помиње у угарским изворима датираним у 1335, 1337, односно 1342 годину.Не зна се када и ко га је подигао,али је његову основу тј. Горњи град подигао српски односно православни великаш о чему сведочи и православна капелица у саставу 4. куле. Град је потом проширен(на задњи и предњи град) током српске или мађарске власти, иако није искључено да је у старту изграђен у овој величини. Последњу фазу у градњи спровели су Турци ојачавши 6,7,8 и 9. кулу и додавши у продужетку спољашњег бедема ниску артиљеријску кулу(10.) која је контролисала Дунав и штитила пристаниште за шајке које се уз њу налазило.
Налазио се у саставу државе кнеза Лазара,који је села у околини давао као метохе манастирима.Одмах након Косовског боја, 1389 године, у њега улази Бајазит I. Нашао се у рукама Мађара који га 1403 године предају деспоту Стефану, када је он постао угарски вазал. Град је требало, према уговору из 1426 године, да по деспотовој смрти (Стефан умире 1427 године), заједно са Београдом, буде предат Мађарима. Међутим, командант града војвода Јеремија га, из непознатих разлога, предаје Турцима. Према Сегединском миру, из 1444 године, између Мађара и Турака, српска Деспотовина бива обновљена и у њен састав улази и Голубац. Након смрти деспота Ђурађа 1456 године, Турци га освајају. Мађари успевају да га освоје 1481 године, али га врло брзо напуштају.
Од тада па до 1867 године, када га, са још неким градовима у Србији, Турци предају кнезу Михаилу, Голубац се скоро све време налазио у њиховим рукама. За кратко су га држали Аустријанци(1688 - 1690) и српски устаници током Кочине крајине и Првог српског устанка.


Храм светог Саве је највећи српски православни храм и једна од највећих православних цркава на свету. Он се налази у источном делу Светосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на месту за које се сматра да је Синан паша 1595. године спалио мошти светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Изградња цркве је финансирана искључиво добровољним прилозима. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда патријаршије. Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.
одине 1895, три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, у Београду је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм. Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да отпочне. 1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта; свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро.
Споменик светом Сави у дворишту храма
Избијање Првог балканског рата 1912. године, као и Други балкански и Први светски рат који су следили, зауставили су све активности на изградњи храма. Након рата, 1919. године, Друштво је поново установљено. Нов конкурс је расписан 1926; овог пута су стигла 22 пројекта. Премда прва и трећа награда нису додељене, архитектонско решење архитекте Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено је за најуспешније. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине.
Четрдесет година након почетне замисли, и 340 година након спаљивања моштију светог Саве, изградња храма је коначно започела 15. септембра 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећење темеља. Када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је 10. маја 1939. године свечано осветио темеље, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинута нападом Немачке на Југославију, 6. априла 1941. Од почетка грађевинских радова до немачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 m.
Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користили партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји.
Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби - и исто толико одбијања - дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.
Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m.
Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989. године.
Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији још нису готови.
Кањон реке Увац, станиште белоглавог супа.

Калемегдан

Истовремено је и најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк. Плато је, док је тврђава била главно војно упориште Београда, служио да се непријатељ осмотри и сачека за борбу; због тога и његово име потиче од турских речи кале - тврђава и мегдан - борба. Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи "брег за размишљање".

Преуређивање у парк отпочело је, после предаје тврђаве Србима (1867), по наређењу кнеза Михаила Обреновића. Идејне скице за уређење Калемегдана направио је први београдски урбаниста Емилијан Јосимовић. Зеленило је засађено између 1873. и 1875. године, када је Београдском тврђавом командовао пуковник Драгутин Жабарац, некадашњи први ађутант кнеза Михаила Обреновића.

Планско уређивање Калемегдана је почело 1890. године. Тада је војска предала парк Београдској општини. Ондашњи председник општине Никола Пашић одобрио је први кредит за уређивање Калемегдана од 10.000 тадашњих динара. Године 1905. приступило се проширивању парка, уређивањем Малог Калемегдана, који се простирао од павиљона "Цвијета Зузорић" до Зоолошког врта.

Пре Првог светског рата Калемегдански парк завршавао се на месту где су сада камене степенице (воде према доњој тераси). Земљиште иза ових степеница било је све до 1929. потпуно неуређено и обрасло коровом. После 1931. парковске површине проширене су и на Горњи град. У парку је постављено више споменика познатим културним и јавним радницима. На Калемегдану се налазе Војни музеј, Уметнички павиљон "Цвијета Зузорић", Градски завод за заштиту споменика културе, Зоолошки врт, дечији забавни парк, већи број спортских игралишта и угоститељских објеката и Природњачки музеј.

остатак у неком другом издању 🙂 А САДА СВИ ВОТЕ И УЗВИК ! СУБ КО ХОЋЕ!