Нисте нама кадри...

Day 1,213, 00:40 • Published in Serbia Serbia • by steWEGI


Страшан план спремише коцкице, на кварно, као какве пице, док свет цели бунио се нешто, то су они искористили вешто. Скупили су куна, а и гроша, да коцкаста постане и Воша. Ударише кад' Србље сан сније, ударише као какве змије, ударише мушки, врло јако, Војводину узеше нам лако...

Срби беже, селе се јужније, а лице им тужно, све тужније. Па питају својега владара, о наш Фибе треба ли ти пара, да вратимо свету земљу српску, ој коцкице, нану ли вам мрску... А Фиб ћути, речи не проговара, поче Србе нешто да заговара. Војводина за мене је мрска, много мени важнија је Српска, те туците Срби, јуначине, да од Босне не буде ни слине, Босна нам се за природног меће, после Босне бићу снаге веће! Народ тужан, ка житници гледа, коцке тући њима владар не да. Како ћемо против свога краља, ваљда знаде шта нам сада ваља. Те се Срби за мачеве лате, ударише Мује, Хасе, Фате... Ударише као права сила, Босна наша одувек је била, али Воша, мила нам житница, гледа у нас отужнога лица, гледа у нас, као да нас моли, мили Срби мене душа боли, по мени се шеће ова вера, што Дракули служи 'место кера, што немају својега владара, нег' Дракулу слушају к'о цара. Вратите се Срби, вични снази, да по мени опет Србин гази!

Желе Срби да се Воши врате, ал' властелини неће да их прате, они праве неког другог плана, али Србље народ је без мана, запретише својој властели, на атове одмах да сте сели, да кажемо Војводино мила, опет тебе гази прва светска сила! Побуни се Брдар Први Драган, а тај човек није нам баш лаган, пирамиде он жели да нађе, па да зеза тад Бошњаке слађе. Али Србље рече доста Босне, место мозга у глави вам фосне, ми идемо Војводину вратит' срце наше више неће патит'!

И кренуше Срби, као луди, властела не може да им суди, но се и они тад латише мача, што тад наста у Воши нам плача! Све коцкице плачу као бебе, ал' не плачу и њихове требе, но су срећне што им Срби стижу, одмах оне своје сукње дижу. Мили Срби вама ћемо дати, ови наши то могу прогутати, и онако на нас не гледају, него само један другом дају...

И врати се Воша под своје, стали Срби да се сад преброје, па видоше да их има доста, те пређоше они преко моста, па створише у главама слику, ајмо вратит' ми и нашу Лику! Па за Лику тада поче рата, а Ромперу нестаде дуката, ни он Лику не може одбранит' неће коцке опет њега славит'!

Плачу коцке сад за Ликом својом, што се курчи наранџастом бојом, за њу нуде мајку, жену, систру, али Срби кренуше на Истру! Истра исто поста оранџада, коцкицама угаси се нада, да ће Срби да их сажале, да ће опет коцке да батале. Па се жале на Дракулу газдy, што нам правиш ову одмазду, што нас Срби тресу као слине, све то због њихове Војводине. Ко нас теро да дирамо силу, ој коцкице вечити дебилу! Нама има само једног спаса, да пустимо Србље до Тексаса.

Неће Срби даље више ићи, они желе ка Тексасу прићи, те им коцке нису занимљиве, кад их тресу као зреле шљиве! Ој коцкице схватате ли једно, с' вама се тући постало је бедно, нит' сте сила, нити сте богати, а срце вам само вазда пати, знам да душа стално пати вама, што ви кадри више нисте нама...



Ваш steWEGI, поносни члан ЈеБ и ГА!