Ето тако, дошло ми да кажем нешто...

Day 1,060, 12:41 • Published in Serbia Serbia • by 0riana

...Ово овде нису строфе за љигаве и лоше,
Већ за моје што се боре, дискретне хероје.
За обичне ликове, искрене и добре,
Што не намећу се много, али неће да се склоне.
Јер када брод тоне увек прво пале мишеви,
А капетани искусни, на друге ће мислити.
Живот зна да буде титаник, усамљеник, изгнаник,
Тад рађају се Титани, у невољи истрајни...

Као неко ко спада у 'прастаре' становнике еСрбије памтим много тежа времена за еСрбију, али да будем искрена, не памтим да је икада оваква апатија владала међу људима. И то је једина ствар која је успела да ме изнервира од како играм ово [ко зна, можда је то знак да је дошло време да баталим игрицу]. Где год да погледам видим народ који се предао, и то ме нервира, то не могу да гледам и то није моја еСрбија...

Не нисам нереална, одлично знам са чиме се свакога дана суочавамо, али то ме није 'поразило' колико чињеница да су се људи предали без борбе 🙁




...док мислима лутам по кампу, посматрам лампу што гори,
питам се да л' ратнике моје иста мисао мори,
јер потребан је сваки пуним срцем да се бори,
да верује у себе и у оног што их створи...


Не знам шта нам се десило, када смо постали овакви...Знам да сам хтела и нешто паметно да напишем овде, али стварно сад не могу да се сетим шта...
Ко може нека се бори овде:


Ако немате хлеба јавите се слободно, за толико ћу наћи

...Још увек држимо одступницу, држимо редове
Још увек нема повлачења, нема предаје
Још увек држе се фаланге, а и када нас не буде
Ни тада нема повлачења, нема предаје...