Valhala!

Day 3,121, 10:07 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89

Konacno su nas naterali na obalu. Nas devetoricu prezivelih, nas devetoricu izranavljenih, nas devetoricu iznurenih. Neprijatelji stoje na tridesetak metara od nas, u grobnoj tisini. Netremice gledaju u nas. Znaju da smo u klopci. Nakon jednocasovnog klanja, gotovo su neprepoznatljivi. Vise ne lice na ljude, vec na demone iz Hagarda, lica i ruku krvavih, sa oruzjem spremnim za jos jednu pesmu smrti. Vetar polako klizi i sobom nosi miris krvi.

Magnus, moj sin i najmladji medju nama, pada na kolena i povraca. Potom se polako pridize, sa prkosom u ocima.
"Arne, spreman sam da umrem", sapuce Magnus.
"Svi smo spremni, sine", odgovaram. "Veceras cemo sedeti sa bracom u dvoranama Valhale, picemo medovinu i jesti veprovinu. Odin ce biti ponosan na nas..."
Nisam dozvolio da primeti suzu, niti cuje drhtaj u mom glasu. Nisam smeo da dozvolim da bude ovde, trebalo je da ga sprecim. Ali bogovi su zeleli drugacije. Sada moram da budem jak za njega, za sve nas.

Iz grupe ratnika ispred, izdvojio se jedan i krenuo ka nama. Zastao je na deset metara od nas.
"Hrabri ratnici!", uzviknuo je. "Ovo vam je poslednja prilika da se predate. Ako sada odbijete, zacrvenecemo more vasom krvlju. Predajte se, i bicete postedjeni. Moj jarl je milostiv, poklonice vam zivote!"
Glasnik je visok covek, sirokih ramena. Njegov kozni oklop je lep, deluje skupoceno. Mora da je bio poklon njegovog gospodara. U levoj ruci drzi sekiru sa koje kaplje krv. Koliko li je moje brace pobio njome?
"Sta kazete?!", uzvikuje opet.

Odjednom, cujem graktanje. Osvrcem se, ali ne vidim nista. Pogled mi pada i, u trenutku, vidim barjak u pesku. A na njemu obrisi gavrana. Kao da me doziva. Kleknuo sam i levom rukom podigao barjak. Vetar je poceo da miluje zastavu i za tren oka ona se razvila, otkrivajuci gavrana u punom letu. Crnog kao noc, mocnog kao sami bogovi. Glasnik nije znao da su nasi zivoti vec poklonjeni. Poklonjeni Odinu Sveocu!

Skupio sam snagu i zavikao: "Odin! Valhala!" Oko mene se zaorilo: "Odin! Valhala!" Uzvik devetorice od koga se tresu nebo i zemlja. Moj sin i moji ljudi bili su uz mene.

Glasnik je razumeo nas odgovor. Vratio se svojim ratnicima. Poceli su da se postrojavaju. Njih pedesetak, uz udaranje sekira po stitovima, ritmicno je krenulo ka nama. Mi smo stali u vrstu, spremni da ih docekamo.

Devetorica ponosnih, devetorica prkosnih. Samo oni koji budu srecni da poginu u boju, odlaze u Valhalu. Samo oni zasluzuju tu cast da budu odabrani. Samo njihove duse, sa bojnog polja, odnose Valkire.

Poslednji otpor devetorice srecnih...