Join the new world

Ja imadem Tatu,
On podnosi muku,
Pa ga pitam zašto?
Nema desnu ruku.

Ti sa lievom radiš,
I nas troje hraniš,
Koga sada Tata
U tudjini braniš?

A on mene blago
Pogleda i reče.
Ostala je, kćeri,
Gdjeno Drina teče.

Branio sam, djeco,
Vitke minarete,
Granicu na Drini
I džamije svete.

Goneć' preko Drine,
Dušmanina kruta,
Zato me je rana,
Zadesila ljuta.

Eto za to djeco,
Ja izgubih ruku,
Čuvajuć' slobodu
Hrvatskome puku.

Ja ću s lijevom radit,
I vas troje hranit,
Vi ćete mi dragu,
Domovinu branit.

Ultimate troll 😃

*
Руски конзул у Сарајеву и историчар, Александар Гиљфердинг (1831-1872) пишући о народима у Босни и Херцеговини бележи у свом раду „Боснія, Герцеговина и Старая Сербія“ следеће (стр. 126-127):

»Сербин католик одриче све сербско, пошто је православно, и не зна за сербску отаџбину и сербску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове сербским, него босанским, далматинским, славонским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита напр. странца: 'Умијете ли ви нашки'. Но који је то 'нашки језик' он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква;...«

Извор (назив дела): „Боснія, Герцеговина и Старая Сербія“
Страна: 126-127
Аутор: Александр Фёдорович Гильфердинг (1831-1872), руски историчар
Издавач: Императорская Санкт-Петербургская академия наук
Место штампе: Са́нкт-Петербу́рг (Россійская Имперія/ Российская империя: 1721-1917)
Година издања: 1859
Језик: руски
Писмо: ћирилица

comment... o7

Стижу Руси!

Њима ћете рецитовати ове пјесмице....

E cuj stizu Rusi a oni zapeli u trodnevnoj akcij evo dvije godine, popij Dragane tabletu bio si bolji covjek prije 10 godina bgm.

[removed]

*
Аманет од ђеда

У долафу мога ђеда
С' десне стране у претинцу,
Кад још бијах грјешно д'јете
Виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир'о сам од аждаје,
Ал' с' аждајом ко се бори
Осјећ'о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе, ја се збуних,
А он рече: 'Нека, нека!'

Истог Ђурђа, љубили су
наши преци ко свечари,
па зар да јађунах љубнут'
Што љубљаху наши стари.

Ал' ти н'јеси пољубио
Само хадер илијаза.
И пољупце си пољубио,
Својих рахмет праотаца.

Тако ђедо, ал' он оде
Већ одавно с' овог св'јета,
А ја чувам иконицу
поред других аманета.

Ал' ја зато, Алах-ихбер,
Чврсто с' држим свог мезхеба.
А мезхеб ми ништ' не смета
Да србујем како треба.''

Из биљежака у прози
СРБИНА МУХАМЕДАНЦА
Аливерића Тузлака