Join the new world

Po jednom i danas popularnom narodnom predanju, koje se vekovima utemeljivalo u našem narodu brdskoplaninskih predela zapadne Srbije i vremenom preraslo u legendu, nedugo posle pogibije cveta srpske mladosti i viteštva na polju Kosovu pod vođstvom neprikosnovenog srpskog kneza Lazara, mladi i novi knez Stefan, turski vazal, u navodnu čast ulaska turskih vojnih trupa u srpske tvrđave i gradove, u svom prestonom Kruševcu nevoljno je održao Svesrpski sabor sačinjen od novih velikaša, vlastele i crkvenih velikodostojnika, kojem je prisustvovao i turski Jaja-paša, namesnik za Srbiju, sa vojnom pratnjom odreda Spahioglana, najelitnijih turskih gardista probranih iz redova janičara.
Svi velikaši i crkveni velikodostojnici, iako su nerado podržali vazalstvo mladog kneza prema Turcima sultana Bajazita, smrknutih lica su propratili sabor, na kome su pojedini govornici pokušavali da veličaju moć i slavu Osmanlijske imperije, u čemu se, naravno radi nesrećnog stanja u kome se našla Srbija posle Kosova, u tome najviše trudio knez Stefan, smirenim i probranim rečima poželevši dobrodošlicu namesniku Jaja-paši i njegovim vojnicima, naglašavajući da će srpski narod ispunjavati sve obaveze preuzete na sebe tim činom.
Naravno, mladi knez je kratko i jasno dao do znanja turskom namesniku da će prvih godina turski vojnici razmešteni u Srbiji, pa i on sam kao knez i nosilac vazalstva, trpeti veliki otpor stanovništva koje se neće tako lako prikloniti poslušnosti da služi neprijatelju koji im je uništio živote dedova, očeva i braće na Kosovu a njih pretvorio u roblje. Na to je turski namesnik Jaja-paša, koji je skromno poznavao srpski jezik, uz smeh odvratio da će svi oni koji ne budu poštovali i izvršavali vazalske obaveze ka njegovim vojnicima i kneževim gardistima biti strog kažnjeni, nadasve oni koji potegnu oružje, spominjući nabijanje na kolac, raspinjanje na mengele i odsecanje glave. Knez Stefan je na to rekao turskom namesniku kako ne očekuje bili kakvu pobunu ni potezanje oružja, ali nepokornost u plaćanju harača i u svakoj drugoj saradnji sa narodom, svakako da, uveravajući ovoga da je to briga njegovih gardista. Posle toga preuze reč stari velmoža Borovina Vukašinović iz vremena cara Dušana, koji je sa svojih sedamdeset godina preživeo bitku na Kosovu, odrešito kazujući da srpski narod nikada neće pristati na vazalstvo i da će do oružane pobune doći brže nego što to misli knez Stefan i Jaja-paša, otvoreno im skresavši u lice da će se i sam sa svojim ljudima pridružiti pobuni.
Zatim se javi čuveni vitez vojvoda Prijezda od grada Stalaća, preživeli kosovski junak, podržavajući u svemu starog Borovinu, kazujući da će i on sa svojim ljudima prići pobuni i istrajati u njoj do svoje smrti. Posle Borovine i Prijezde niko se više nije javio za reč, do jedino knez Stefan, strogo upozoravajući dvojicu vitezova kako će njih dvojica prvi platiti svojim glavama ako do pobune dođe, time zaključujući sabor i pozivajući sve prisutne da na dvorskom trgu prisustvuju viteškom turniru koji će biti održan u čast namesnika Jaja-paše.
Viteški turnir bio je loša kopija turnira koji su se održavali u vreme srpskoga cara Stefana Dušana, održan između nekolicine mlađih ratnika, među kojima nije bilo istinskih i pravih vitezova, pri čemu je namesnik Jaja-paša bio više nego zadovoljan, videvši da tu nema nijednog Lazarevog viteza, te da će u slučaju nekih nemira olako izaći na kraj sa ovakvim laicima kakve knez Stefan ima.

Crna kapuljača
Međutim, samo što su knez Stefan i njegov uvaženi visoki gost, Turčin Jaja-paša, hteli da ustanu sa tribine i pođu u gostinske odaje dvorca, na glavnu kapiju predvorja, koju su čuvale straže mladoga kneza, ujaši visok i stamen konjanik na crnom atu u crnoj monaškoj odeždi, glave prekrivene crnom kapuljačom. Nepozvan i nepoznat, tajnovit gost zastade ata na sredini predvorja i grlenim glasom hrapavo viknu: „Stefane, izdajniče i odrode od klike svoga časnoga i hrabroga oca Lazara, izazivam na dvoboj petoricu najboljih ratnika Jaja-paše! Ne želim vam reći ime! Hoću vam dokazati kakve je vitezove imao svetli knez! Bio sam jedan od sedmorice njegovih vitezova, sa njim sam krvario na polju tuge i nesanice, na Kosovu onog Vidovog dana“!
Najednom nastupi muk i nekakva čudna tišina, poput čarolije, ovlada predvorjem kneževskog dvorca u Kruševcu. Knez Stefan razrogači oči i ubledi kao da je ispio živu sodu i potuljeno pogleda zaprepašćenog Jaja-pašu. Turčin je suženih očiju neko vreme odmeravao čudesnog kaluđera na konju i došapnuo knezu da se iza one monaške odežde krije pravi vitez i veoma iskusan ratnik. Knez nehajno odmahnu rukom, na silu se nasmeja i reče da takvih više nema u Srbiji i da se pravi vitezovi baškare s njegovim ocem na Kosovu. Namesnik Jaja-paša sumnjičavo odmahnu glavom, mahnu rukom i zapovedi da se izdvoje petorica njegovih najboljih spahioglana i pojašu u sukob sa izazivačem u monaškoj rizi.
Petorica spahioglana opkolilo je usamljenog monaha i iz mesta poteralo konje arapčiće u pun galop, uzgred potržući sablje iz cargija, na šta je monah raskrilio rizu i potrgao svoj mač-gadar, ne pomerajući u mestu ukopanog ata. U trenutku kovitlaca turskih spahioglana oko monaha, u odblescima snažnih zamaha njihovih sablji, mač-gadar je nevidljivim putanjama duboko presecao grkljane i probadao stomake i grudi najstrahotnijih turskih gardista, da su svi gotovo u jednom trenu popadali s konja na kaldrmu po kojoj se razlivala i pušila krv.
Nepoznati i tajnoviti monah mirno uvuče krvavi mač u cagrije, preklopi rizu preko grudi i laganim kasom odjaha kroz kapiju u nepoznatom pravcu.

Svete rane
Na tribinama po drugi put ovlada muk i tišina kao u grobu. Jaja-paša đipi na noge i besno viknu na preostale spahioglane da mu privedu konja, zatim uzjaha i mahnu rukom knezu i napusti Kruševac, odlazeći ka svom sedištu u gradu Koprijan (Niš).
Knez Stefan smrknuto pogleda matorog Borovinu, baci pogled na vojvodu Prijezdu od Stalaća, hladno im kazujući: „Znam da je ovaj bezimeni vitez iz redova vaših tajnih vitezova. Znam da od vas nikada neću doznati ko je i odakle se pojavio ovde. Zato vam unapred kažem, pa da ste i po sto puta bili među najodanijim vitezovima moga pokojnog oca Lazara, da nijedan od danas niste u mojoj milosti. A to znači, nelojalni podanici moji, da odmah napustite Kruševac i zavučete se u mišju rupu. Vaši dvori i vlastelinska imanja od danas će biti u rukama mojih novih ljudi, koji će podjednako slušati i mene i turskog namesnika Jaja-pašu. Vi, vitezovi moga među nebesnim svetovima zalutalog oca Lazara, uskoro ćete lutati njegovim tragom. Idite, i da vas više moje oči ne vide, ne barem na ovom svetu“. Zatim im okrete leđa i sa grupom gardista u pratnji ode stepenicama sa tribine na sprat donžon kule.
Stari Borovina Vukašinović, sa još nezalečenom ranom sa Kosova, uhvati pod ruku Prijezdu i uz njegovu pomoć uzjaši konja, posle čega obojica zauvek napustiše kneževski dvorac u Kruševcu. Dok su jahali drumom iz Kruševca, Borovina reče Prijezdi:
„Naši ljudi su obavešteni i spremni da povedu svoje pristalice u vojevanje na vazala Stefana i njegovog namesnika Jaja-pašu, a dokle si stigao ti sa okupljanjem tvojih od Stalaća“?
Prijezda se na to blago nasmeši i odvrati:
„Iz ovih stopa, po dolasku u dvorac šaljem glasnike da do sutra naveče svi moji ratnici budu pod Stalaćom. Nego, stari moj prijatelju, možeš li sam do tvoga dvora? Tvoja rana, vidim da još nisi dobro, zar ne“?
Borovina ga zagrli i kaza: „Treće večeri od ove, odredi se okupljaju na ušću Zapadne Morave u Veliku Moravu, odakle krećemo, dragi moj Prijezdo. A moja rana, duže će ona poživeti nego ja, moj slavni dečače. Od moje rane, sinko, duže će i večito ostati da lebdi legenda o našim delima i o vitezu monahu. Ako je ovih dana ukrešemo da blesne kao neko novo Sunce, sijanjem će uzdići naše potomke u slobodu do večnosti“. Prijezda se nasmeja i tiho dodade: „Vitezovi smrti, starče“?
Ovaj klimnu glavom i na prvom raskršću drumova se razdvojiše.