Tamo gde Sunce večito sja, tamo je naša eSrbija!

Day 1,927, 13:47 • Published in Serbia Serbia • by MrtavGradjanin


Napomena: ovaj tekst je namenjen u slavu i čast svim ratnicima i igračima koji više nisu sa nama.


Boraveći nekoliko dana na eRepu, šetajući se od profila do profila nisam mogao a da ne primetim koliko velikih i moćnih igrača više nije među nama. Ovaj tekst je namenjen u slavu i čast svima njima koji su dali svoje eŽivote, dosta svog truda i rada za otadzbinu za mogućnost da živimo tu gde jesmo u jednoj od najjačih i najboljih država eRepublike u našoj eSRBIJI...



Evo ih, stižu!!! - zavikaše stražari. Iskrcasmo se.

Nalet i tresak! Zidovi se tresu, meso uz meso, metal uz metal, sudarismo se kao dva talasa na uzburkanoj obali. Branioci se upinju zadnjim trzajima da prežive i odbrane zadnju regiju, regiju koja je granica izmedju bogatsva i ropstva. Ne priliči ponosnim ratnicima da gledaju tuđu čizmu na svome pragu.

Ali napadači neće tako lako odustati. Mnogo ih je i uvereni su u svoju snagu. Plen je blizu, bogatstvo ih čeka iza ovog bedema. Osveta je blizu. Treba preći i taj zadnji korak, ali taj zadnji korak je najteži. Krv, znoj i suze su preplavile bojište.

Zalećem se u tu masu krvi i mesa. Želim i ja da udjem, da krenem napred. Da budem barjaktar koji će postaviti našu zastavu na vrhu tornja.

Lome se oružja, bitka se zahuktava. Stigli su i saveznici sa obe strane. Pitanje je ko će izdržati. Ko će prevagnuti dalje. Možda onaj koji ima vernije saveznike? Ili jednostavno više snage i umeća?


Rupa, evo je, ovamo. Ništa više neće zaustaviti pobednike. Već zamišljam neprijateljskog vodju, kako u dvorani sedi sam, sa zaronjenim licem u šakama. Razmišlja gde je bila greška. Gde su prijatelji. Šta dalje? Toliko je zabrinut da ne čuje glasove vodja raznih klanova kako bukvalno kokodaču i prepiru se čak i u zadnjem trenutku. Slatka im je vlast, čak i kad je nema.



Gotovo je. Prolazim pored razvalina, vreme je da se ide dalje. Nema stajanja. Čujem: druže, pomogni. Neprijateljski vojnik, ranjen. Moli za ruku, da ustane. Pružam je. Neko dreknu -Šta mu pomažeš, šutni ga, dokrajči ga. Okrenem se ljutito, pogledam, mlađi vojnik. Nasmejem se i kažem mu - Znaš, kad smo mi bili mali i nejaki, ovako su nas osvojili. Tada je isto jedan prošao, nije pomogao, nego me šutnuo, hteo da me dokrajči. I mene i sve naše. Ali nije uspeo. Zato smo mi sad najjači, zato mi sad osvajamo. Jer nećemo da dozvolimo da nas neko ponizi dok bespomoćni gledamo. U uspehu se ne uznesi, u porazu se ne ponizi. A ratniku uvek pruži ruku, jer ratnik treba da stoji na nogama!!!



Ukrcavam se. Čekaju dalje avanture. Pogledam krvavo nebo. Oblaci. Setih se njih, starih drugova. Neki odavno nisu sa nama. Sećam se kako smo jurišali, borili se i živeli zajedno, kao braća. I više od toga. Onda su otišli. Ali pamtićemo ih. Srešćemo se opet. Nasmeših se. Vidimo se braćo.
U eSrbiji, gde postoje samo pravi ratnici!