еСЛИКА ДОРИЈАНА ГРЕЈА – НАРЦИСОИДНОСТ, ПОТРЕБА, ИЛИ ПУТ У еПАКАО?

Day 1,089, 17:44 • Published in Russia Serbia • by Pokac

Инспирисан разним стварима, пишем овај текст у виду новог покушаја напада на ветрењаче. Резултат те борбе је унапред познат и ја се не заносим да ћу их покренути или оборити, али лепота борбе је баш у самој борби, а не у резултату. Самим тим јасно је да ово пишем за себе, за оне који вечерас проводе ноћ уз ову игру, као и за поједине еРусе који су правилима игре ухваћени у мрежу мојих читалаца.

Већ неко време сакривен еснеговима Земље јаворовог листа, посматрам покушаје да се тргнемо из летаргије у коју смо запали. Да се епробудимо, еоживимо. Не делују ми успешно. Не зато што су лоши, или зато што их је мало и не чују се, већ зато што изгледа да смо их се сви заситили. Баш као и ове игре. Штета, јер Министарства информисања и образовања се заиста труде да подигну морал енарода и врате људима веру у могућност победе.

Многи су поверовали да ветрови промене долазе на крилима прве праве председничке кампање у еСрбији. Не, не мислим ни да смо се заебали избором, ни да смо њиме заебани, али остаје чињеница да промена нема. Оних суштинских, јасних и видљивих сваком ко би се из позиције неког 2-кликера (у којој се практично и сам налазим задњих пар недеља) заинтересовао за дешавања у еотаџбини и есвету.

Стање на фронтовима је исто – Феникс губи кад год и где год то ЕДЕН пожели. Сменили смо „неспособно“ и сад имамо „способно“ Министарство одбране – али мислим да и најгласнији естраначки војници сада увиђају да битке не добија ни светло оружје, ни срце у јунака – већ количина новца која нам је на располагању. „Стратези“ битака из в1 – у којима се стратегија сводила на то да се удари пре епетлова, као и на то коме ће се кокошка „указати“ мање пута пред крај битке – се нажалост и сада воде чињеницом која више нема смисла – нашом бројношћу.

Та чињеница је имала пресудан утицај у в1, имала је (иако мање) знатног утицаја и у в2, али са доласком новог војног модула и нових правила, постала је потпуно небитна. Писао сам о томе од првог дана овог накарадног модула, а то је постало још јасније са увођењен новог система примене МПП-ова, јер смо тиме потпуно изгубили тај фактор бројности, и зато сам и престао да ератујем, али нисам престао да се борим за еСрбију. Није у питању екукавичлук или едемотивација, већ једноставно, логичко сагледавање ствари. Бесмислен ми је тај начин трошења живаца и потенцијала.

Нажалост, иако је историја учитељица живота, нашу учитељицу су толико пута силовали и остали професори и ђаци, да смо изгубили свест о томе како би је требало учити. Наиме, у античко време – код старих Грка и Римљана, она је имала за циљ да владарима (појединцима и слојевима друштва) буде оруђе које их учи томе како избећи грешке својих предака. Краху ових народа, поред осталих узрока, кумовало је и то што су на историју почели гледати као на прилику да пишу хвалоспеве о себи и својим владарима, а не да извлаче практичне поуке из ње.

Тако, у стварном животу, просечан Србин и даље верује да смо небески народ, да никад нисмо водили освајачке (већ само ослободилачке) ратове, да су највећи државници – цар (????) Лазар, Карађорђе и понека неопевана будала из скорије прошлости, да је наш највећи пораз Косовска битка 1389. године, а да су највећи издајници Вук Бранковић, Милош Обреновић и опет понеки несретник из скорије прошлости, да су највећи хероји четници (или партизани), а не, на пример – Солунци и други борци из Првог светског рата.

Међутим, то је тако само зато што сви кажу да је тако, па временом и ми сами себе убедимо у то. Уосталом, већина нас се тако понаша и у свим другим стварима – па смо убеђени да смо европски Бразилци у фудбалу, да смо најбољи је.ачи на свету, да имамо најлепше девојке и жене (добро, ово је истина :Р) и да постоји светска завера против нас.

У суштини, то је једна слика коју смо сами створили и одржавамо је, а која личи на ону слику Доријана Греја о којој је Вајлд писао. Оскар је, додуше, смислио да слика стари и „трпи“ свашта, а да онај ко је на њој остаје вечно леп и млад, а ми смо само обрнули улоге и понашамо се као да је битно да слика коју имамо о себи остане лепа, без обзира на то како се ми у међувремену мењамо. Тиме ваљда стичемо бесмртност, хранимо свој его и корачамо ходницима славе, ма где се реално налазили.

Да се разумемо, исто то раде и тако живе и многи други, али за њих ме баш нешто заболе. Зато и пишем о нама.

Али, парадокс је да се слично понашамо и у еСвету. И у виртуелној стварности ми градимо нову виртуелну стварност. Нову слику. Па се тако са поносом сећамо и брисања еХрватске и епских одбрани ЛК, али нажалост, заледили смо се у том моменту еисторије и тешко се одатле померамо.

Упркос, сада већ вишемесечном, труду админа да промени баланс снага у еСвету ми се и даље ложимо на ДОМИНИРАЈ и на песме БС. Не желим овим да оспорим ни значај првог поклича, ни поменутих песама (ни да кажем да нам нису потребне обе ове „ствари“), али остаје чињеница да они сами више нису довољни да бисмо преокренули наступајуће едогађаје.

Морамо се као енарод променити.

Интересантно је да смо у погледу неких ствари веома рационални, а у погледу других се понашамо као клинци у обданишту – ња, ња, мој је тата јачи од твог! Наиме, већ месецима имамо исте људе у Фениксу, и исте људе који воде економију ове едржаве (што је по мом мишљењу добра, али не и једино исправна ствар) – али и невероватну чињеницу да кад год дођу епредседнички избори главна тема буду економски или војни промашаји (или најава побољшања на том пољу). А реално, исти људи воде те приче и у овој и у оној евлади. Успех сваке досадашње евладе се уствари мерио кроз призму њихових учинака, али је створена слика о добрим и лошим председницима – освајачима и економским маговима, или пак промашеним случајевима.

То је још једна слика коју смо створили у својим еглавама. еПредседници, у причи какву имамо, би уствари требало једино да су добри организатори, мотиватори и „надзорници“. Било би наравно идеално и да имамо епредседнике на дуже стазе, а не само на месец дана, али исто тако и оне који су спремни да се окруже тимом људи који би био што функционалнији, а не тимом пријатеља/епријатеља и истомишљеника/еистомишњеника.

Откад сам дошао у игру, а поготово откад сам кренуо да пишем ове еновине, заносио сам се идејом да еСрбија мора да има две ствари да би успела као едржава – дугорочне, али флексибилне планове и енационално „јединство“. Не једноумље, већ јединство. То и није тако тешко постићи како у први мах изгледа, само је битно срушити епартијски систем размишљања и посматрати сваког играча посебно – као јединку, а не као припадника овог или оног еполитичког „клана“ или виртуелне војне јединице.

Знам, утопија. Али ускоро ћемо је морати покушати досећи или ћемо енестати. Не као едржава, већ ћемо нестати као играчи. Нестајемо већ месецима. Али се више не враћамо у истом броју, нити долазе нови играчи као некад. Наравно да су главни кривци за то наше еБогови, али колико би тег превагнуо и на нашу страну кад би мерили кривицу?

Јесте, ово је игра и само се играмо, и ту смо док нам је забавно, али пишем ово за оне манијаке попут мене који се труде да својим гласним размишљањима и понеким еделима (или енеделима) утичу на ову нашу виртуелну заједницу.

Да ли као едржава и едруштво имамо снаге да се мењамо и да се прилагодимо наметнутим променама? Можемо ли направити некакву трајну „платформу“ око које ћемо се окупити, а која би покривала све сегменте функционисања еСрбије?

Да ли ће икада иједан председнички кандидат у својој кандидатури, а и у каснијем деловању, заузети јасан став да је он/она потпуно небитна личност (као и свако на било којој функцији), али да нам је битан систем рада и план деловања? Па да нам као енароду буде сасвим свеједно да ли ће петог у месецу бити изабран Мирко или Славко (или Мирка или Славица) – јер ће свакако постојати сагласност да одређене ствари радимо на исти начин.

И ево, да не буде само постпоноћно млаћење празне сламе, даћу само неке примере о којима размишљам откад сам у игри.

-Кад већ делимо буџет/рефунд војним јединицама – зашто не бисмо део средстава улагали и у цивиле, а и у општу војну снагу едржаве? Када би држава сваког месеца „спонзорисала“ по само 50 цивила, тако што би им плаћала бустер за 50 посто додатног тренинга – имали бисмо на око 300 уложених златника сигурних 50 медаља и 50 мотивисанијих играча. Исто се може применити и у војним јединицама издвајањем/формирањем посебних буџета за те потребе.

-Кад се већ трудимо да економски ојачамо, зашто не бисмо утицали на играче да не бацају паре на екомпаније, већ појачали улогу едржаве у том сектору – договором са најјачим ебизнисменима и акцијом државе на том пољу. У овој игри, по мом мишљењу, бољи је што јачи утицај едржаве (да не кажем монопол), него да нам цене дивљају за време важних битака, да се плате мењају из дана у дан, и да имамо гомиле фирми које свакако пропадају. Јер, да се не лажемо, ако не мултијашите, или не дајете прави новац за виртуелно злато, или не поткрадате едржаву, или нисте добили неки енаслеђе – тешко да ћете икада достићи количину новца које имају играчи попут Мунчеа, Никослава и других. Зашто би морали да имате фирму? Израчунајмо приближне потребе (ако овај АПИ то дозвољава) и водимо „државну“ економију.

-Кад смо већ свесни да нам је савез такав какав је, а имамо претензије да га водимо, зашто не бисмо имали јасан став према свакој чланици савеза, а и целокупном савезу? Да ли се данас знају приоритети и циљеви Феникса? Правила игре? Ако их нема, па зашто ми не би предложили нова? Хтели ми то или не, неће нас обрисати са мапе, само ако то не буду довољно желели. Шта тиме губимо? Само МПП-ове и понос. Но, Србија је земља хајдука и герилаца већ вековима. Толико пута освојена, а никад покорена – зашто то не бисмо применили и овде?

-Кад смо сви већ овде због друштва – зашто се не би трудили да се у међусобној комуникацији не понашамо као пси и мачке? Или је то друштво због којег смо ту само оно које делимо на чет каналу? Само су они јелте добри (који год то канал био), а остали су небитни? Свако је битан, јер сви смо еСрбија. И „ретарди“ и „дебили“, и „дудуци“ и „стока“ и „сељаци“, и „националисти“ и „европејци“ и „неписмени“ и „интелектуалци“...

И има тога још пуно. еДржава би могла да организује акције помоћи око испуњавања ових глупих мисија, могла би да се заиста потруди око обједињавања едијаспоре, могла би да се активно укључи у разне видове борбе – кад већ не можемо војно да им парирамо, могла би много тога. Али еСрбија јесмо сви ми који играмо, и да бисмо променили целину морамо кренути од себе. На овај, или онај начин. Свако од нас мора пронаћи свој мотив и жељу да ово игра као део еСрбије. И свој начин игре.

Иначе вас нико живи не може убедити да останете. Да се играте. Ово је само игра, али и маратон је само трчање.

Ипак, у оба случаја, на циљ се стиже после добре припреме, много времена и јасне мотивације. И у оба случаја, ако цео пут трчите сами шансе су вам заиста мале. Макар део пута морате пратити ритам групе и бити део ње.

Без обзира што, у суштини, трчите сами.