Join the new world

А за моје драге читаоце настављамо са нашом историјом .Претходних пута су биле личности сада мала промена:


СРПСКО ЦАРСТВО


Српско царство је српска средњовековна држава која је постојала средином 14. века. Формално српска средњовековна држава постала је царство када се краљ Стефан Душан прогласио за цара у Серу крајем 1345. године мада се тежње ка овој титули јављају још од почетка великих освајања византијских територија почетком Душанове владавине. Српско царство престало је да постоји смрћу Стефана Уроша V децембра 1371. године.

Српско царство било је по територији најраспрострањенија српска средњевекоковна држава. Душанова освајања дошла су као врхунац јачања Немањићке државе која је свој примат на Балканском полуострву потврдила битком код Велбужда 1330. године. Незадовољна српска властела, жељна нових поседа, збацила је са власти Стефана Уроша III Дечанског и на власт довела његовог сина Стефана Душана. Властела ће бити и главни покретач освајачких потеза српског краља, али ће она и доћи као последица промене државне идеологије и успона на хијерархији држава која је почела још од времена Стефана Уроша II Милутина. Душанова смрт онемогућила је да се новоосвојене територије интегришу у српску државу, па је након његове смрти отпочео процес распрада српског царства који ће се завршити смрћу његовог наследника Уроша, чиме је завршен период владавине Немањића у српској средњовековној историји.

Организација царства

Цар Душан спровео је велику и свеобухватну реформу правног и управног система своје државе. Преузео је из Византијског царства звања и номенклатуру логотета, протовестијара, кефалије и севаста и професионализовао је најважније службе државне управе. Ове титуле су преузете из Византије, али су у Српском царству добиле знатно другачије значење и надлежности. Логотет и протовестијар били су највиши службеници државне управе. И поред ових промена највећи део државне територије налазио се под управом властелина који су у својим областима били веома снажни и њихова подршка била је неопходна сваком српском владару, па и цару Душану.

Живот становништва

Куће су грађене од дрвета и биле су делимично укопаване у земљу. Центар куће је заузимало огњиште, око кога се окупљала цела породица. За осветљење кућа користила се луч, док су свеће од воска коришћене само у дворовима за осветљење, и у црквама за време обреда. Одећа је врло ретко купована, углавном се правила у домаћинствима, и то од вуне или лана. Слично је било и са посуђем, које је прављено од дрвета, печене глине, а ретко од метала. Земљорадници су за исхрану користили разно поврће, првенствено: сочиво, боб, грашак, купус, бели и црни лук, као и мање количине свежег и сушеног воћа. У виноградарским местима земљорадници су производили и вино. Осим вина производило се и пиво и медовина. За млевење житарица користили су се ручни жрвњеви, али и воденице. Водена снага је такође коришћена у рудницима за покретање самокова. На великим газдинствима, велике количине житарица чуване су у посебним спремиштима која су била укопана у земљи и обзидана. Иако су постојали сви услови за пољопривредну производњу, приликом природних непогода или ратова, сиромашно становништво је често умирало од глади, јер је храна која је била довожена била веома скупа. За време гладних година, земљорадници су неретко продавали своја земљишта, да би себи купили храну.


Распад cрпског царства

После смрти цара Душана почиње опадање моћи Српског царства, то ће бити посебно изражено пред Турском најездом. После 1365. године, када су преместили своју престоницу у Једрене, Османлије су нападале српске земље, Серску област и Источну Македонију. Од цара Уроша су се одвргли обласни господари, међу првима његов стриц, Душанов полубрат Симеон Синиша Немањић, и прогласио се за цара у Тесалији, а у Валони се осамосталио Урошев ујак Јован Комнин Асен. Тако су се од Србије одвојиле Тесалија и Албанија, док је остатак царства подељен на десетак скоро потпуно суверених области. У Серској области је владала царица Јелена, коју је 1365. наследио деспот Угљеша Мрњавчевић. Већим делом Македоније са седиштем у Прилепу, владао је Угљешин брат, краљ Вукашин Мрњавчевић. Мрњавчевићи су се наметнули као савладари цара Уроша и од њега су добили високе титуле. Источном Македонијом су владала браћа Константин и Јован Драгаш (Дејановић). Косовом и Метохијом од Скопља до Tрепче је владао Вук Бранковић. Област кнеза Лазара Хребељановића обухватала је Поморавље са центром у Крушевцу. Земља од Поморавља од Дунава била је у поседу Радича Поступовића. Зетом су владали Балшићи, са седиштем у Скадру. Од Косова до Јадранског мора, простирала се област кнеза Војислава Војиновића. Распарчана држава ослабљена похлепом обласних господара постала је лак плен турских освајача. Упади Турака у Серску област натерали су Угљешу Мрњавчевића да тражи помоћ, али се његовом позиву одазвао једино Вукашин Мрњавчевић. Њихова војска ће касније претрпети страшан пораз у Маричкој бици 1371. године.

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Душанов законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.