Join the new world

Не знам је ли овај текст већ био објављиван али имам обавезу да вам га као Србин и патриота омогућим за читање.
Иначе је текст преузет са сајта vaseljenska.com и ево линка до сајта, ако се неком свиди чланак, а има их тамо још доста овоме сличним.
КЛИК!!!
Иначе се прича дешава на Видовдан 2012-е тј. пре 2 дана.
Читај!

Исповест са Мердара: Па и ово је Србија!
Филип Атанасовић / Чегарски корпус 64 Ниш

Због таблице смо морали да изађемо и да пређемо прелаз „Мердаре“ пешака док би нас на крају пункта чекао други комби са „КС“ таблицама. Покупили су нам исправе и полако једног по једног одводили у контејнер и прегледали шта имамо по торбама (то не раде увек). Видео сам да је ђаво однео шалу и да ће бити гадно ако нађу нешто што не треба тако да сам лепо све избацио у канту поред њих док су гледали по туђим торбама (ТОТАЛНО НЕПРОФЕСИОНАЛНО). Док сам их гледао запитао сам се да ли уопште пролазе неку обуку за пандура с обзиром да их нема више од 50кг.

Стигао је ред на мене. У претресу торбе нису нашли ништа. Рекли су нам да изађемо и да можемо да идемо само да нам врате документа (ФОРА). Док смо чекали, он је звао појачање. Нису се надали да ће толики број људи да иде кроз Мердаре, јер већина иде на КМ. Долази појачање „КПС“. У почетку је све изгледало „нормално“ док нису опет почели да нас претресају.

Почињу с претресом и са одузимање шајкача, кокарди, застава, мајица, барјака, по неку дуксерицу. Понудили смо им питу, али нису хтели или смели да је узму. Почела је расправа и гурање, али је све то смиривао неки мали шипац који је знао чак и да чита и то ни мање ни више него Ћирилицу!

И упита нас: како би било да ми дођемо са нашим заставама код Вас? Да ли би нас лепо дочекали? Мислим се у себи „баш би вас лепо дочекали“ и одговорим, а како би то извели да дођете? Одговори „па у Београд“. Један лик одговори „па ови у Београду какви су сигурно би ти и дозволили“ (наступио је колективни смех). И видевши да не остављамо ствари они су пружили као „решење“ да нам дају потврду за ствари које су одузете па када се вратимо да нам „врате“.

Сви су отишли до краја прелаза док смо само ја и друг остали. Прозвали су га, узео је документа сасвим нормално и изашао после десетак секунди. Ушао сам и ја да узмем документа и да изађем сасвим „нормално” као и остали. Иза мене су ушли још неки. Једа који је стајао на вратима ме запита: „Шта ће Вама то, зашто Вама то служи?“ показујући на Шајкачу и Кокарду (мислим се у себи да ли је овај глуп или стварно не зна). Онако у смеху му одговорим „па за главу“ (да ставиш). Ту видим да су им очи пуне беса и помислим сада ће бити занимљиво, почеће да се нервирају, има да их откинем од зајебавања, крене он даље показујући на Кокарду и запита, а шта ће Вам ово?


И ово је Србија!

То су ти национална обележја (ту им је пукао филм колико сам видео). Запита ме бесно још једном „што не носиш то у Србији, а не овде?“ Мирним гласом сам му одговори „па и ово је Србија, тако да ћу да носим“. Само што сам завршио реченицу, осетио сам да ме неко ударио одпозади. Окрећем се, стоји ми неки од 50кг, могу ребра да му бројим преко мајице. Дере ми се „ово није Србија, ајде реци то“. Гледам га и мислим се да ли стварно мисли да ћу да му кажем то? „Нећу да кажем, и?“

Ударио ме још једном. Мислим се што ли сам бацио пендрек (васпитач) испред, могао би да послужи сада. Док су сви у глас викали „кажи да ово није Србија“. Устаје један од монитора, прилази ми и удара ми аперкат у стомак (ако оно можемо да назовемо аперкатом). Док се овај први намештао да ме удари још једном, гледао сам како овај затвара врата на контејнеру да не би ови остали чули буку и неби се направило нешто што није смело док РОСА не дође. Сагнуо сам се и промашио ме је целог тако да се окренуо цео круг од заноса руке. Креће вика да скинем мајцу, а овај други ми пружа папир да потпишем за ствари. Узимам папир и огромним ЋИРИЛИЧНИМ писмом исписујем своје име и презиме док му овај каже узимај ранац и трчи до Србије и да се дереш „Ово није Србија“ (питам га сасвим мирно и спреман за зајебанцију).

А што би ја то урадио? Зато што ја тако кажем! Рекох, важи, мислећи када изађем, стаћу на средину пута, узећу пар каменчуга, разбићу им са стране возила, верујући да не могу да пуцају у мене, јер иза мене стоје возила која прелазе пункт, а што је још боље иза мене стоје „наши“ пандури које би сигурно погодио па ако им се исплати нека пуцају. Док сам излазио, адреналин је растао и гледао сам како ћу да изведем план и акцију сачињену од 5 минута (такве су ми мисли увек падале на памет, јер сам увек кроз живот гледао како ћу злим људима нешто да зајебем, уништим и направим што већу штету). Излазим и гледам на горе, осетио сам руку код лактова, каже ми онај мали шипац што је колико-толико био „човек“ од ових осталих да кренем доле слободно (хтео је да каже не слушај ову будалу) крећем доле и још једном гледам то лице да га запамтим добро.

Питају ме сви шта је било? Рекох „ништа добио сам мало батине и то је то!“ Сви ме гледају са неверицом. Сви у глас „ма не заебавај“ (мислим се у себи да ли изгледам на некога ко се зајебава) видели су да ми је једна страна црвена. Испричам им шта је било и кренемо у Грачаницу, јер је возач напињао да пријавимо код командира „полиције“. Он је Србин. Долазимо доле пролазећи кроз болне призоре, улазимо у „полицију“ чекајући да нас прими једно двадесетак минута, јер је имао неки састанак. Излази напоље, погледа ме и рече „немам ја сада времена за то и за Ваше ствари“. Рекох „ајмо“ мислићи у себи шта можеш да очекујеш од Србина који је ставио на главу и раме шиптарска обележја “Kосова“.

Прошло је 5 минута, прилази ми један лик у оделу и пита ме да ли су тебе тукли? Ништа се не брини твоје је само да останеш миран, други ће то средити како треба и након пар минута сазнајемо да су Гробари дошли после нас 30 минута и да су направили лом (оно што је требало) и да има рањених с обе стране и да се још пуца, свима је криво што нисмо још остали.


На Газиместану

У Грачаници су се пандури понашали добро, а и добро је било, осим што су јеретици служили литургију, испред пар стотина људи. Туга… вероватно су били добри, јер им није била РОСА присутна.

Кренуши разочарани, јер су били само пар аутобуса за Газиместан, док прошле године није видео крај колоне, долазимо горе. РОСА зауставља сва возила и избацује напоље, ритајући старије жене и старце, све их избацујући из возила. Цепају мајице женама и све што им је пало на памет. Скинули су нас и наставили смо пут, а мене је само једна мисао морила (Зашто и за кога си дао Лазаре главу)? Ретко ко је прошао, а да је имао нека обележја, шипци су нас окружили и „контролисали“ унутра као да смо били не дај Боже у неком логору. Скоро половина људи је било гола до појаса. Сви су се у чуду гледали и нису могли да верују шта им се десило. Најгоре је што није била ни постављена застава ЦАРА ЛАЗАРА као што је сваке године то био случај.

Али добро. Како је могло бити, ово је било само школа и за следећи пут се зна како треба да се иде доле. Пролазимо кроз Приштину и онако гледајући по Фејсу да видим шта могу да сазнам, јер је то био скоро једини извор због медијског мрака у Србији. Сазнајемо да је пре 10 минута бачен молотољив коктел баш где смо прошли и да су том приликом повређена деца од 8 до 16 година. Уз Божју помоћ смо успели да дођемо до КМ да би на ТВ видео како Николић, Тадић, Дачић кењају о Влади. У очима им се видела туга, не зато што су Срби доле били нападнути по ко зна који пут, хвала Богу нико није погинуо (бар нисмо чули) него зато што им је жао да не изгубе фотеље.