Za srecu nam malo treba, i uvek nam malo fali... ♥

Day 2,106, 17:21 • Published in Japan Japan • by Dr.Jekica


Sunce nikad ovoliko nije upeklo, reko je neko. I nije. Tog popodneva nesto malo pre pola tri, ili pred rucak, sto bi rekli stariji, zraci kao da su posebno resili da sprze sve. Vredni ljudi obradjivali su svoje njive, momci mladi, jaki, stasiti raznosili su teske stvari unaokolo, sepureci se ispred mladih devojaka, ciji se zvonki glas razneo svuda okolo. Prava seoska idila.
-Hajdete, rucak, odmor. Ovo sunce, ubi duse u nama.-cuo se glas Milomirov, najgrlatijeg coveka u selu. Krupnije gradje, gustih prosedih obrva i brkova, odavao je utisak strogoce, a ipak, posle par reci svako bi upoznao njegovu dobru dusu i osecaj za humor. Ali i ljubav ka dobroj trpezi.-Hajdete, zaboga, ohladi se sve.
-De, de. Samo da mi ti ne ostanes gladan-pomazila ga je po stomaku Slavenka, njegova zena.
Smeh se prolomio kroz masu dok su se polako okupljali oko stola. Polako su zauzimali svako svoje mesto. Izmoreni od vrucine i rada, jedva su docekali pauzu.
-Ks ks... ks ks...- culo se iza jednog drveta. Mara se laganno okrenula i videla Milana kako je prstom poziva. Zacrvenela se od stida i srece i vratila pogled nazad ka stolu.
-Ajde Maro, idi, sta ti je.- nestasno ju je gurkala Jana.-Idi kad te zove, nemoj da si luda.
-Ali videce nas neko, i primetice da me nema.-Mara se meskoljila boreci se sa zeljom da poleti Milanu u zagrljaj.
-Ma devojko blesava, idi, odmah. Ja cu vec nesto smisliti. Evo sad, svi i onako slusaju Milomira.- dodala je brzo Jana. Ona je jedina znala za tajnu ljubav Milana i Mare. Dobro, ona i jos neke njene drugarice, i naravno, Milanovi drugovi. Oni su im pomagali da se vidjaju.
Nespretno, sva u zelji da ga vidi sto pre, otrcala je iza drveta, ali Milana nije bilo. Znala je gde je. Njihovo tajno mesto, iza stare, polusrusene seoske skole. Otisla je tamo i zatekla ga kako ledjima okrenut njoj posmatra reku.
-Ne mozemo vise ovako da se vidjamo Milane.-rekla je po malo saljivo pokusavajuci da prekrije drhtanje u glasu.-Videce nas neko. Ispasce bruka. Znas da...- tuga u njenom glasu mogla je oseti-znas da nam ne daju da se vidjamo.
-Pobegnimo! Podji sa mmnom Maro, Marija moja, najmilije moje.-drzao ju je za ruke i gledao direktno u oci-Ja od tebe nemam draze! Zasto nam to rade? Zar oni nisu nikada voleli?
-A gde cemo? Kako cemo? Nemamo para, nemamo nista. Samo nas, ljubav. Nasli bi nas, nikada vise ne bi nam dali da budemo blizu. Mene bi udali. I onako sam obecana onom Savi.- oborila je glavu da sakrije suzu.
-Nemoj lepoto moja. Ne zelim da vidim suze na tvom licu. Mozemo mi, mozemo da se izborimo sa njima. Ne dam te. Ti si Maro moja, cujes li?-brzo ju je uhvatio oko struka i podigao. Na tren je zaboraavila na sve, bila je srecna.
-Spusti me Milane, spusti me odmah.
-Necu. Necu da te spustim, volim te, cujes li me? Volim te! I nek svi cuju to!- usne su im se spojile. Ljubili su se dugo, kao da im je poslednje.
-Moram da idem. Trazice me. Vidimo se veceras. Recicu mojima da sam sa Janom. Volim te.- rekla je i otrcala brzo.
-I ja tebe...- sapnuo je otprativsi njen odlazak tuznim pogledom.


Nastavice se...


-
-
-
-
-
-
-
❤ za sve 😃


Vasa Dr.Jekica Kissa Kissa 😘