Sveti Sava

Day 1,894, 15:02 • Published in Serbia Serbia • by filipovic010

Sveti Sava (po rodenju Rastko Nemanjic) roden oko 1174. u deževackom kraju na planini Goliji. Bio je najmladi sin velikog župana Stefana Nemanje i prvi srpski arhiepiskop. Bio je brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovencanog. Izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Bio arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov ucenik Arsenije. Više puta je putovao Jerusalim. Na povratku sa jednog od hodocašca iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov necak, kralj Vladislav.



Beše jednom jedna zemlja Raška i njom vladaše veliki župan Nemanja. Žena mu je bila Ana i imali su nekoliko dece, ali su i pored toga žarko želeli još jedno dete, decaka koji ce biti radost i uteha duši njihovoj, buduci naslednik države i njihov najcvršci oslonac u starosti. Svakog su se dana Nemanja i Ana molili bogu da im da da dobiju muško cedo i dobri bog im je uslišio molitve. Podario im je cudo od deteta, milog, lepog i pametnog decaka koji beše novi znak svetu. Nemanja i Ana zahvališe se bogu, krstiše svog sina vodom i duhom svetim i na krštenju mu dadoše ime Rastko. Tako se rodi Sveti Sava, princ i sin Nemanjin, nežna grana velikog hrasta.
Rastko je odrastao uz natprirodnu i neizmernu ljubav svojih roditelja. Gledali su na njega kao na dar sa neba i smatrali su ga najboljim i najpametnijim od sve dece. A on i beše takav, dobar, pametan i skroman. Bio je ponos i radost i roditelja i ucitelja. Svojim razumom, blagom naravi i veselom dušom izazivao je divljenje ljudi i svi su sa velikom pažnjom, ljubavlju i zanosom slušali o skromnom ponašanju i cednom životu mladoga princa.
Kada je došao u doba u kome mali decak postaje odrastao muškarac koji razumeva sve ono što se oko njega zbiva, i ocevu borbu za nezavisnost i njegove velike napore i uspehe u stvaranju države i jacanju vlasti, Rastko je ostao ravnodušan. Nije se zanosio, niti oduševljavao uspesima svoga oca, jer su za njega carstvo i bogatstvo, slava i njen sjaj bili senka zemaljskog života. Poštovao je Rastko i oca i majku, bio je vredan i izvršavao je sve svoje dužnosti, ali je u dubini duše svoje osecao da takav život nije za njega. Zanimale su ga legende o starim hrišcanskim svecima i mucenicima, citao je Sveto pismo i duboko i dugo razmišljao o veri i velikim tajnama covekovog postojanja. Molio se i u molitvama tražio nacin kako da pobegne od ovozemanjskog sveta, svega se oslobodi i u potpunosti se preda bogu. Želja mu se ostvarila. Pun verskog zanosa, sledeci svoje srce i svoje ideale Rastko je jednog dana napustio roditeljski dom i otišao u Svetu goru, mesto na kome je mogao da nade duševni mir i da živi andeoskim životom za kojim je toliko žudeo. Tog dana Rastko je otišao zauvek, a umesto njega duhovno se rodio Sveti Sava, najveci srpski svetac.
Ceo je svoj život Sava posvetio pravoslavlju i razvoju srpske crkve. Ucio je ljude šta je prava vera, tvrdeci da su ispravnost života i dobra dela uzaludni bez prosvecene i prave vere u boga. Njegova velika i snažna licnost, bogato znanje, tiha narav i apostolski život koji je vodio ostavljali su jak utisak na sve koji su ga znali, ne samo u njegovoj zemlji, vec i daleko van njenih granica. Cak i mnogo godina posle njegove smrti, neprijatelji srpskog naroda su se plašili njegovog uticaja, pa su u tom svom strahu i velikom neznanju spalili i u pepeo pretvorili njegovo telo. Legenda kaže da dok su mošti sveca gorele, veliki plamen se digao prema nebu i osvetlio ceo grad. Živi duh svetitelja je sa nebesa, iz dalekog i nevidljivog sveta posmatrao tu veliku vatru. Sa osmehom pobednika je oprostio nevernicima i blagoslovio svoj srpski narod.

Srecna slava Srbijo!!!




http://www.youtube.com/watch?v=mvwUdxizLwY