Join the new world

Beli i prazan podijum kafica sa 10 stolova u 7 ujutru...

Jedan od toliko dosadnih dana kada u kaficu si sam jer nikog nema da prodje bas tom ulicom osim dobro poznatog vlasnika kafica koji jurca da sto pre zavrsi dostavu "Arabika" kafe direktno iz fabrike...

Vec smo se odavno pozdravili,jedini sam koji ceka ispred malih resetaka u pola 7 ujutru samo da bih sebi nasao drustvo i dnevno sledovanje kafe koja mi samo zataska svakodnevnu monotoniju i depresiju.I tako bismo dugih godinu dana zapocinjali pricu o zivot(arenj)u i zenama dok o deci ne pricamo-bilo bi nam preko glave.
"Pa kako napreduje objekat,Djordje?",posle ovog pitanja ostao sam bez teksta barem deset sekundi jer nisam mogao da se saberem da odgovorim na to prosto pitanje.

I tako je sve pocelo...

Gradeci delo koje ce premasiti standartna ocekivanja komsinica i bednika koji se ne odvajaju od svojih televizora shvatio sam da dajem velika ocekivanja mom gradu i drzavi."Osamsto kvadrata,osamsto.Gotovo je,stigao sam i stolariju da ugradim.Napreduje poprilicno dobro." To moje razvlacenje recenice samo mi je bila mala molitva da mu ne kazem da sam ostao bez belih i mukom crnih stecenih dinara.Kako obicnom,porodicnom coveku objasniti da nemas para da platis telefon a uskoro i hleba...Nisam mogao to vise da zadrzim u sebi i morao sam da izustim: "Marko,znas vec je dos..."Htedoh da kazem da nam propade zemlja u tri lepe i da mu ne mogu vratiti pare koje sam uzeo od njega,kad on...

"Nesto krijes,rodjace."

Objasnih mu moje stanje i da moja fabrika pecuraka u Jablanici vise ne ide kako treba i ocekivajuci najgore,on mi je samo pruzio ruku i...Dao mi je tri kutijice i kovertu.I meni je doslo preko glave gledajuci sve ovo jer danas ljudi prodaju ista "sranja" po knjigama koje citam jer su "poucne".Zgadilo mi se vise i dobra i zla,ostavio sam prijatelja,ostavio zgradu,moje delo, a i ono malo para sto je ostalo(za nekog je to pravo bogatstvo),pedeset hiljada evra ostavio deci za skolovanje i da rade sta hoce u narednih pet godina koliko cu biti u odsustvu.

Pukao sam,vise nisam mogao da trpim sve ovo,porodicu,novi objekat,prijatelje,moje radnike i otisao sam lepo...Otisao.
Samo sam poneo hranu,vodu,tri kutijice i kovertu.Kovertu...
A rekao mi je da ne idem,eh jadni Marko...Ali ko je zapravo jadan?

Da ne duzim da sam tamo ostao tacno pet godina i na kraju sam ipak zavririo u darove.Otvorio sam kovertu gde je pisalo:

"Ne postoje greske u zivotu, samo lekcije.Ne postoji negativno iskustvo, samo prilike da se razvijamo, ucimo i napredujemo na putu ovladavanja samim sobom. U borbi se celicimo.Cak i bol nekad moze da bude izvanredan ucitellj.
I nikada nemoj da zalis za onim što se desilo u proslosti. Nema haosa u svemiru.Sve sto ti se ikada desilo ima neki smisao kao i sve sto će ti se dogoditi. Svako iskustvo nudi lekcije. Zato prestani da pridajes vaznost nevažnim stvarima. Uzivaj u zivotu."
A velikim slovima je pisalo:
"SVE JE PLACENO DRUZE NEMOJ DA SE NERVIRAS NIJE NOVAC SVE.NE PITAJ ODAKLE MI SAMO SE OPUSTI KAO SVAKO JUTRO U 7.

PS.Znao sam ces ovo procitati."

Vratio sam se...

Narkomen

bice i drugog dela...