Kakav smo to narod postali?

Day 1,902, 23:24 • Published in Japan Serbia • by kowalski_afc

Disclaimer to my ejapanese friends: this article is for my eserbian readers. I don’t want to translate it because it’s a rl story. Thanks for understanding.

Dame i gospodo,

Psovao sam i pljuvao sve po redu danas. Pored toga sto sam se setio svih tradicionalnih srpskih psovki, mislim da sam cak i izmislio neke nove. Grad se probudio okovan ledom.

Sreca pa mi kola nisu bila daleko, ali doci do njih i odlediti ih je bila prava avantura. Znate sve one slike koje kruze internetom gde se pokazuju kola ispod par centimetara leda? E pa nije bilo tako, ali ste shvatili poentu price.

Na ulici pesaci izgledaju kao da je subota uvece. Bauljaju po ulicama, gledaju da se uhvate za bilo sta, samo da ne padnu. Neko ce reci da je to komicna situacija. Ne znam, jedno je kad padne covek od 20 godina, a drugo je kad padne starija zena od 70 i nesto godina. Mozemo mi da se smejemo, ali nista smesno ne vidim u tome.

Naravno, i saobracaj je usporen. I pored toga sto su dozvoljene gume sa kramponima, sto se posipa so na puteve, ipak je klizavo.



Ne jednoj od ulica vidim kako mama ide sa detetom. Iz daleka se vidi da se klizaju po onom ledu, jos se decak sa svoje otprilike 3 godine i smeje, dete kao dete, medjutim, nekako mi njena mama nije izgledala mnogo srecno.

Zaustavljam kola i otvaram prozor:

- Gospodjo, da li vam treba pomoc? Ako hocete, povescu vas kolima dokle treba, mnogo je klizavo na ovom ledu.

Pogledala me je i zahvalila se. Nekako su se doklizali do kola i sacekali da otvorim vrata. Klinca sam ubacio u auto sediste (razmisljajuci da je bolje da se buni nego da me zaustavi policija i napise kaznu) dok je njegova majka neplanirano sela napred. Nekako sam navikao da majka sa detetom sedi nazad, ali jednostavno joj je bilo lakse da sedne napred nego da se kliza do zadnjih levih vrata.

Ispostavilo se da su krenuli u vrtic, medjutim, nije mogla da otkljuca kola. Onda su krenuli da “love” autobus, koji su, naravno, bili puni tako da nisu mogli da udju. Stopiranje im nije palo na pamet, jer “ko zna ko sve moze da stane, a ja sam sa malim detetom”…



U tom trenutku smo dosli i do vrtica.
- Gospodjo, trenutno imam vremena, pa ako mi je usput, mogu da vas sacekam i odbacim do posla ili do stanice metroa.. Naravno, ako mi je usput.
- Nemojte da kasnite na posao zbog nas, ionako ste vec izgubili dosta vremena…
- Izgubio sam minut ili dva, a ionako sam jutros krenuo ranije da bi uspeo da odmrznem kola. Dok ja zapalim cigaretu, vi cete da ostavite dete u vrticu, pa ako zelite, odbacicu vas do stanice metroa ili posla, zavisi gde radite.

Ispostavilo se da jeste usput. Radi skoro pored mene, skoro da smo komsije. Svaki dan prolazim tuda bar dva puta dnevno jer je to najblizi put od kuce do posla.

Tada sam joj prvi put video lice pod svetlom bandere. Izgledala je kao da ima dvadeset dve –tri godine. Nasmesila se, zahvalila se sto cu je sacekati i odvela dete u vrtic. Vratila se posle par minuta i pitala zasto nisam pusio u kolima nego pored kola.
- Ne znam, nikada nisam voleo da dimim u kolima, posebno kad nisam sam ili kad je dete u kolima.
- Pa to su vasa kola, mi bi vas razumeli.

Led na kolovozu je dobar i los. Svi vec znate koje su lose strane, medjutim, bas zbog toga, mnogo ljudi se ne usudjuje voziti pa su ulice puste kao vikendom rano ujutro. Tako da su putari brzo radili svoj posao i posipali so i rizlu rekordnom brzinom. Dok smo se vozili, povela se i neka prica o saobracaju, gde su krenuli i svi oni neobavezni razgovori koji znaju da “skrate vreme”.



Pocela je prica kako se zaposlila pre nedelju dana u jednoj velikoj firmi kao sekretarica. Prvi posao posle porodiljskog bolovanja, nije radila tri godine jer je cuvala dete… A pre porodisljkog bolovanja je radila 3 meseca i to joj je bio prvi posao posle univerziteta. Bila je na probnom radu i plasila se da ne zakasni na posao. Iako je pozvala svog sefa i rekla mu je da ce da kasni zbog deteta. Nekako, ovde na takve stvari ljudi vecinom normalno reaguju. “Ako je zbog deteta – onda ok”.
Pistanje na instrument table mi je skrenulo paznju i video sam da je odvezala sigurnosni pojas.

- Samo da otkopcam jaknu, nisam mislila da ce tako glasno da reaguje.
Tada sam prvi put pogledao malo pazljivije na njeno lice i iznenadio se kako debela jakna moze da sakrije mnogo toga. Bila je simpaticna crnka, sa velikim crnim ocima i pravilnim azijatskim crtama lica, kao da je dosla iz bivsih SSSR republika koje su sada nezavisne zemlje. Kirgizija, Uzbekistan, Jermenija, Tadzikistan ili neka slicna, za nas, egzoticna drzava. Tada mi je bilo i jasnije zasto nije stopirala. Mnogo ljudi ih ne voli previse jer smatraju da su “pridoslice” na severu zemlje. Ne mogu da kazem da ih ne razumem, mnogi koji dodju jednostavno ne mogu da se naviknu na novi grad i to im stvara probleme.

Medjutim, akcenat je odavao ovdasnji govor i detinjstvo provedeno na severu.

- Znam da nije umesno pitanje, ali odakle ste? – pitao sam je
- Otac mi je iz Jermenije, mama mi je iz Velikog Novgoroda, a rodila sam se ovde. Upoznali su se dok je tata bio na vojnoj sluzbi…
Ispostavilo se i da ih je otac deteta napustio pre godinu dana zbog mladje devojke. Nikad mi nece biti jasno kako je moguce napustiti tako prelepu mladu zenu i malo dete.



Tada smo dosli do njenog posla. Ponudila mi je pare “za benzin”, medjutim, nisam hteo da uzmem. Iznenadila se i pitala je kako da mi se oduzi.

- Samo se cuvajte, sebe i onog prekrasnog momka. Neka je ziv i zdrav…

Nasmesila se, zahvalila se jos jednom i otisla do zgrade klizajuci se na tankom ledu na ulici.

Ostao sam u kolima minut ili dva, razmisljajuci. Nekako sam bio zadovoljan sam sobom i mojim danasnjim dobrim delom…



Postavlja se pitanje, kako je povezan tekst sa ovom igrom?

Nekada smo znali da pomazemo jedni drugima. Igrali smo se. Pomagali smo se medjusobno. Igrali smo se zajedno. Sada smo postali sebicni, samodovoljni i osilili smo se. Zaboravili smo na onaj lep osecaj kad pomognes nekome kome treba pomoc a ko nece da je trazi. I zato i propadamo. Zato ljudi i napustaju eSrbiju, traze svoju oazu mira, traze razne manje drzave gde jos uvek postoji ono zajednistvo koje smo mi imali davno. A ja ne zelim da se tako lako odreknem mojeg moralnog zadovoljstva…

Imali i izgubili…

Vas,
Kowalski_afc