Join the new world

За Будимира Давидовића, двоструког витеза слободе, носиоца седам високих одликовања, ратника који је седамдесет пута прежаљен јер има седамдесет рана, може спокојно да се каже да је из родних Горачића у Драгачеву, отишао право у - историју.
У шестогодишњем рату отаџбини је дао и љубав, и младост, и срце, и крв...
У последњем рату остаде дужан непријатељу: не могаде да се лати оружја, десна рука му остаде давно на Ветернику, а седамдесет других рана исцрпеше му снагу и успорише корак. Остаде му само неутољена жеља да бије бој онако како је бојевао у ратовима од 1912. - 1918.А како је те љуте битке био, записано је у ратним хроникама: име Будимира Давидовића, помиње се готово у свакој књизи...


носиоци карађорђеве звезде из Драгачева

...Овако је то било: Десети пешадијски пук, управо његова друга чета, у којој сам био редов, била је 12. октобра 1912, у Завлаци, близу Колубаре.Била је ноћ кад сам са два друга, војника, крено у извидницу.Био сам, као већ искусан ратник у двадесет четвртој вођа извиђачке патроле.Шуњамо се ми тако поред Колубаре, кад на двадесет корачаја поред пластова сена приметинмо седам аустријских војника: они лешкаре , митраљез испред њих, пушке прислоњене уз пласт...
Заобиђемо их, па с леђа, прво тихо, нечујно, извадимо затвараче из митраљеза и пушака.Они нас осете, али - касно, не могу ништа да учине,осим да буду послушни.Не могу ни да трепну од изненађења. Тресу се од страха. Моји другови ми предлажу да их вежемо, а ја не, нећу везане да их водим командиру. Осим тога, ко би нам носио заплењено оружје.
Стигосмо међу наше и ја рапортирам командиру чете седам живих језика, један тешки митраљез и три пушке су у нашим рукама...Командир ме грли,љуби а затим зове команду батаљона пука.Вест стиже и до командира Друге армије Степе Степановића. Одведоше некуд оне Аустријанце,а мени по хитном поступку пред четом окачише на груди Карађорђеву звезду.
...У балканском рату "зарадио" цам једно одликовање и 16 рана: од метака, бомби, ножа...



Те 1914. године изрешеташе ме на Колубари - 31 рана... Али зачудо, спасише ме лекари.Следеће године, у одбрани Београда, на моје очи, у јединици мајора Гавриловића, оног чувеног, са беседом, погибе ми брат Владимир. Био је потпоручник...Од тад сам се јављао на све опасне задатке. Добровољно. Прегорео сам у рату, а жељан сам освете због мог брата и мог народа.
А после, то се већ зна: Албанија, Крф, Видо, опоравак и Солунски фронт... Десети пук формирао јуришну чету.Нису ме заобишли, хвала им... У међувремену да би стекао рутину ноћу упаднем у бугарски ров и - донесем једног војника! Описао је сваки педаљ положаја код Соколца. Био је кукавица, а такве нисам волео
Наш пук је био на западном делу фронта: Ветерник - Кравица - Јеж.Нас четрнаест војника, 18. априла 1918 одабраше да уништимо седам бугарских земуница. И то - бомбама. Кренемо нечујно после поноћи. До мене је Милун Петровић, Драгачевац, срце му велико као планина, добричина, али је Бугаре мрзео изнад свега. Бауљамо ми, провукосмо се некако испод бодљикавих жица, али Милун застаде. Руком ми даје знак да станем ту, и ћутим. Удаљи се он десетак метара и врати - с крвавим бајонетом: пробуразио је стражара тако да овај није ни писнуо...Настависмо још неколико метара, па се мени учини да иза једног дебла видим сенку. И то је био стражар. Уклонили смо без речи и ту препреку, и нашли се пред земуницама. Кроз отвор бацисмо бомбе...
...Настаде пакао: земља се претвори у ватру, јауци у главној земуници, оној којом пристижу појачања...Нема се куд морасмо на нож. Направисмо покољ, али избодоже ме на 17 места.
Моји другови се већ повлаче, а ја се заплетох у бодљикаву жицу. Шикља крв али се не дам, хоћу да живим. Бугарски војник кидише бајонетом на мене. Гледам сечиво бајонета и тргнем пиштољ: оборих га првим метком...Други баци бомбу поред моје главе. Зграбим је хитро да је вратим, али, крв ти љубим, експлодира и однесе ми десну руку. Бугари ме хоће живог, трче према мени тројица, и то ме освести. Тргнем левом руком последњу бомбу, потегнем детонатор зубима и бацим испред Бугара... Више их нисам видео.
Наши ме некако извукоше и нађох се у болници. Ту су ми седам дана касније, на израњаване груди, окачили другу Карађорђеву звезду. Истог дана дође командант источног дела фронта, француски генерал Гијома. Обилази рањенике. Задржа се поред моје постеље. Наши му официри нешто дуго говоре. Гледам га у очи, блистају...Наједном са својих груди он скиде орден француске Легије части и рече ми "јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!" Ето тако је било...
Оног дана када су војници бајонетима крчили пут у отаџбину, био сам у баракама међу инвалидима...Али, и мисмо ускоро кренули за њима, неки у носилима,они без вида са водичима... Ја сам био вођа тог тужног одреда преживелих јунака.


Будимир Давидовић

Преузето из књиге "Солунци говоре" Антонија Ђурића

Овај чланак пишем због мисије са 3 чланка по 25 коментара, па коментаришите 🙂

За разглас:

Будимирових седамдесет рана
http://www.erepublik.com/en/article/-1344-2537489/1/20