Join the new world

Вино бело к`о девојка чедна
сваку чашу испуни до пола,
пресече је, некад, вода ледна,
па је крива за тренутке бола.
До ње стоји риђокоса муза,
Ружица, је њено крсно име,
та је кривац за потоке суза,
и најлепше песникове риме.
Згодна црнка заузела место,
низ грло се слива натенане,
и кад нећеш, испијаш је често,
од вечери па до зоре ране.
Три девојке, ове, што ти машу,
пронеле су песникову славу,
мораш знати, пре но узмеш чашу,
многи због њих изгубише главу.
Нешто мислим, можда тако треба,
живот суров, никога не штеди,
а песника, искушење вреба,
ал` без вина, песник и не вреди.
За њега је од давнина везан,
као косце што везује жетва,
„Дабогда, да песму пишеш трезан!“
Највећа је песникова клетва.

Сања Радојковић-Кума