Истина и е-истина

Day 2,207, 13:13 • Published in Poland Serbia • by Sever Vetrovnik

Сведоци смо да и после неколико месеци, афера Ханибал потреса еСрбију. Недавно објављени логови и скриншотови узбуркали су јавност. Оптужбе да је Ханибал покрао новац од државе, намерно радио на њеном уништењу зарад тобожњег вишег циља, а на крају продао председнички налог Американцу или Хрвату, не треба доказивати. То су утврђене чињенице. Он је све то урадио, што ни сам не одриче. Овога пута оптужбе се проширују и на одређен круг људи осумњичен за учешће у Ханибаловим подухватима и планирање даљих акција с њим, и чини се да још једном пролазимо кроз бурне дане месеца јула када се дотични налазио на челу државе.

Основни Ханибалов аргумент јесте да је еСрбија трула и да једино њеним рушењем и каснијом изградњом правичног друштва може да настане здрава заједница, и да је он имао и да и сада, кад се договара са појединим политичарима, има само добре намере, иако су му методе неуобичајене.

Делимично, Ханибал је у праву. Држава еСрбија јесте трула и налази се у великој кризи. Једини разлог зашто та криза није уништила еСрбију до сада јесте то што Србија, чак и овако трула каква јесте, има довољно војне силе да функционише донекле пристојно. Ипак, истину да је империја еСрбија само кула од карата показује то што свака јача офанзива Хрватске, Албаније, БиХ у сарадњи с Италијом и Француском успева да нас сруши. Тада се показује да нема довољно играча заинтересованих да помогну земљи која је под нападом, да опозиција ликује над поразима власти и убира политичке поене истичући њену неспособност, да помоћ од савеза ипак не стиже онако како се очекује и да поново сви лични сукоби, од којих већина потиче из 2009. и 2010. године, избијају на површину.

Ханибал је ту у праву. еСрбија јесте трула.

Немам намеру да чланак претворим у процес у којем ће се доказивати ко је крив и кога треба осудити, или износити аргументи за нечију одбрану. Хтео сам да размотрим једну идеју која се провлачи кроз многе чланке и коментаре. То је тврдња да је рефунд рак рана еСрбије и зло које треба искоренити (посећи и бацити у огањ, да цитирам Јеванђеља).

Та тврдња потекла је од Ханибала и јавља се као лајтмотив у његовим порукама са новим осумњиченима. Рефунд је зло еСрбије, које уништава њену заједницу, мотор производње неморала, средство којим се пљачка држава, начин на који мрски плаћеници сисају крв земљи и свим грађанима који плаћају порез, узрок зашто немамо д1 и д2, зашто немамо државну војску, већ државне најамнике који власт уцењују кад и како хоће, итд, Такође, истиче се да ће ЦО бити решење свих невоља и начин да се Србија претвори у здраву државу у којој ће сви цивили и војници бити једнаки.

Да ли је тако заиста?

Никол00 је лепо приметио да између ЦО и рефунда на неки начин нема разлике. Сада можемо да зовемо војне јединице плаћеницима, као што је Ханибал и написао, али ако се пређе на ЦО онда ће сви постати плаћеници. Сви ће наплаћивати то што ударају за своју земљу. А онда када та иста земља не буде имала новца да поставља ЦО сваког дана, колики део неорганизованих и недисциплинованих играча ће ударати за неког другог ко плаћа, макар било и против Србије или савезника? Имао сам прилике да видим појединце, које нећу именовати, како позивају цивиле да не ударају у биткама у којима Србија не поставља ЦО.

Са друге стране, колико играча из Д1 и Д2 ће моћи да се обузда да не удара у рундама за новац, и тиме убрза прелазак у више дивизије?

Такође, ако бисмо хтели да заиста сваком грађанину финансирамо фф, свакога дана бисмо морали да потрошимо скоро читав приход. Нека Србија има 3000 активних играча. Просечном играчу треба 5 тенкова за фф, што износи 5*10,22=51,1 динар. Највиша плата на тршишту рада је 29 динара, што значи да би држава сваком морала да да 51,1-29=22,1 рсд, што би на нивоу читаве земље износило 66 300 рсд. То је читав дневни приход. Ако цена тенка скочи за 0,78 динара и постане 11, онда бисмо морали да одвојимо чак 78 000. Дакле, држава или не може да финансира сваког дана сваком активном грађанину фф, или би могла трошећи сав приход, што би значило да се каса не пуни, већ је или у минусу, или на нули, што показује чак и овако упрошћени рачун. Повећајте цену тенка за динар, и видећете колико ће се сума увећати. Не постоји чак ни теоретска шанса да држава финансира сваког појединца сваког дана онако како су неки поверовали у то.

ЦО може да буде праведнији зато што ће свима омогућити да буду плаћеници, али у суштини није различит од рефунда јер је ЦО плаћенички систем колико и рефунд.

Са друге стране, извесно је да до неких промена у војној организацији треба да дође. Србија не би више могла да троши новац на ударе за тренинг, на пример, јер када крене јака офанзива на нас, потребни су нам сви ресурси да се одбранимо. Непријатељи, на пример, штеде читав месец и једном крену на нас заједно и синхронизовано. Сваки пут чини се да нас ухвате неспремним.

Дакле, нека промена у организацији је неопходна, и ЦО не можемо да посматрамо само као да смо ми једини који га употребљавају. Многи ће непријатељи, када почну устанци у Србији, стављати ЦО против нас, и у том случају, ми бисмо морали да имамо довољно средстава да испратимо њихов темпо јер у тим критичним борбама где се ангажује велики број држава, а такве су углавном офанзиве на нас, ЦО може да буде пресудан фактор и то само ако понудимо више од непријатеља јер ће маса плаћеника, и страних и домаћих, ударати за онога ко понуди највише. Дакле, ЦО је ефективан само ако је ваша понуда најбоља на тржишту штете, јер се неколико пута показало да се и поред постављених понуда битка на крају изгуби, а потроши се неупоредиво више новца него на регуларни удар с рефундом.

То значи да је можда дошло време да се удари и ЦО употребљавају искључиво када је то неопходно, а не сваког дана, и да се јасно утврди у којим ситуацијама ЦО има предност, а у којим је рефунд исплативији.

Да бисмо видели шта је исплативије и корисније, не улазећи у праведност система и то да ли је он плаћенички или не, морали бисмо да испробамо предложене моделе у истим условима и да видимо који је најбољи. Неко је предложио да се сви пребаце у једну јединицу. Не постоји никаква препрека да цивилне јединице, које се повезују са том причом, и све друге заинтересоване, заиста и пређу у једну јединицу, ставе се на располагање Министарству рата и употребе неколико пута уз ЦО да бисмо видели је ли таква организација боља, има ли неке проблеме, како одредити висину ЦО-а у различитим ситуацијама, када таква велика јединица може да се покаже бољом од више мањих и слично. Можда би такав модел лоше функционисао и не би дао резултате? Можда би боље било да се уместо једне јединице за све, направе 4 јединице за сваку дивизију? А можда би се то показало као боље решење од рефунда? Нећемо знати док не пробамо. Због тога неке идеје које су изнели Ханибал и они око њега окупљени не би требало одбацити само зато што се они за њих залажу.

Ипак, тврдња о рефунду као узроку стања у Србији, и ЦО-у као спасоносној идеји, никако не стоји.

Рефунд и све што наводно проистиче из њега само су последице трулог друштва. Ако желите да уклоните те последице, морате да отклоните прво њихов узрок, а не да лечите само њих.

Друштвени систем у еСрбији није труо због рефунда, већ због људи који имају труо начин размишљања, трули морал и трули образац понашања, и да би се читав систем променио, не треба се борити против последица, него против узрока. Не треба мењати ефекат који друштво производи, већ само друштво.

Претпоставимо да се сада укине рефунд и пређе на ЦО.

И даље би остали исти играчи.
И даље би остале исте политичке навике.
И даље бисмо имали завере, сплетке, сукобе и самољубље.

Ниједан узрок трулог друштва не би се искоренио, само бисмо победили неке последице, и створили простор за нове. Чак и да неко успе да осмисли савршен систем, понудимо ли га трулој држави, нећемо добити ништа сем нових последица истих узрока. Дакле, сам рефунд као рефунд није главни проблем који треба решити. Због тога, они који упорно заговарају ЦО који би све играче претворио у рефундашке плаћенике против којих се боре, не решавају основни проблем еСрбије. Мени се чини да се та прича о ЦО-у претворила у следеће:

- Није праведно да само појединци у неком друштву буду неморални плаћеници, већ треба свим припадницима тог друштва омогућити да буду неморални плаћеници. У том случају, ако сви буду били неморални, онда плаћеништво неће бити неморално, већ морално и прихватљиво понашање јер ће га сви практиковати.

Ако ЦО, дакле, није решење, и неће довести до просветљења еСрбије, шта онда може да излечи нашу е-државу? Да ли је то уопште могуће? То би значило да морамо да преваспитамо посрнуле играче, што већ задире у стваран свет. Тако нешто није могуће јер су многи који ово играју већ формиране личности, а ни преко екрана не можете променити нечији начин размишљања или систем вредности. Друга могућност јесте да отерамо те играче са лошим системом вредности, али како неко мисли да забрани другима да се региструју и логују?

Једина варијанта јесте да се изгради стабилан и исправан систем вредности у којем би појединац играо за заједницу, а не за себе, а то је јако тешко јер играчи у игру долазе са изграђеним системом вредности и играју ово да би се забавили, а не да би их неко васпитао, тј. ником еСрбија није (надам се) од егзистенцијалне важности да би се толико ангажовао око исте. Такође, у еСрбији већ постоји труо систем вредности који сами играчи негују, тако да сви нови који дођу аутоматски почињу полако да усвајају такав морал и начин играња и не постоји начин да се сада драстично измени стање на терену. Част изузецима који знају шта је част, али они су или у мањини, или не желе да улажу време у виртуелну игру.

Из тог разлога Ханибалови покушаји рушења и нове изградње не би уродили плодом.
Из тог разлога рефунд није узрок, него последица.
Из тог разлога ЦО није универзални лек каквим га поједини представљају, али га не треба ни слепо одбацивати.

Тако да решење за еСрбију не видим ни у чем другом осим у томе да свако промени свој однос према игри и заједници за коју игра, ако уопште игра за неког другог сем себе. А ако је то немогуће, онда, господо, превише тражимо од пиксела у браузерској игрици знаној као еРепублика.

ДОДАТАК 1:
Прича о рефунду као систему, његовим предностима и могућим злоупотребама, сложенија је од изреченог овде и завређује посебан чланак. Циљ био је да покаже да ће сваки систем у еСрбији бити труо док год сами играчи буду следили труле вредности.