Join the new world

Ono kad se navuces

*.*

No pikcrz!

*.*

Izgubio sam pojam o vremenu dok sam zurio u njene oči, prekinula me je rečenicom:

- Poznajemo li se?
- Izvinjavam se što sam tako blenuo, učinilo mi se da sam vas već sreo negde.
- Stvarno? Pa, jeste li se setili gde?
- Hm, ne baš.

A šta sam trebao da joj kažem „Video sam te na Avali jednom, sedeo sam pored tebe, a ti si plakala“, to baš i nije ono što bi neko hteo da čuje. Sem toga, ja sam bio samo neki lik koji je par minuta sedeo na istoj klupi sa njom, nisam uradio ništa vredno pamćenja, za razliku od nje. Pitam se gde li je onaj lik sa kojim je otišla? Uradio sam nešto što ni sam nisam očekivao od sebe:

- Ne dešava mi se da sretnem nekog ko je poštovalac omiljenog dela mog omiljenog pisca, takođe mi se ne dešava da budem preduzimljiv što se tiče ljudskog kontakta. Ustvari sam hteo da kažem: Da li bi hteli da uz kafu ili neki drugi topli napitak proćaskamo o toj knjizi, a i taman ću vam reći odakle vas se sećam?
- Pa...može. Ali umesto kafe - čaj i umesto „vi“ da budemo na „ti“.
- Dogovoreno. Inače, zovem se Dejan.
- Milica, drago mi je.

*.*

Opuštenu, toplu i gotovo idiličnu atmosferu u kafiću kvarila je samo radio stanica na kojoj se češće čula vremenska prognoza nego muzika. Kao da mi ne znamo da je napolju hladno. Razgovor je tekao u laganom tonu i nije bilo mnogo priče u prazno. Mišljenja o knjizi su bila slična, negde i razičita, ali to je dovelo samo do intenzivnijeg razgovora. Onda je došlo vreme da joj kažem odakle je znam. Nije mi bilo svejedno pričati o tome, ali sam bio dužan da to kažem.

- Jednog dana, dok sam šetao na Avali, tražeći klupu za odmor video sam samo jedno prigodno mesto, ali je na klupi sedela jedna tužna devojka. Dok sam seo, već su i suze počele da padaju. Pretpostavljam da znaš o kom danu se radi.
- Da, secam se....Uh, sad mi je baš neprijatno.
- Neka ti ne bude. Izvini, zato ti nisam odmah rekao u parku, ali složićeš se da baš nije prijatan povod za priču.
- Da, da. Ako želiš, ispričaću ti šta se desilo...
- Radije ne bih. Nemoj pogrešno da me shvatiš, nije da me ne zanima, ali to bi bilo veće previše za prvi dan poznanstva.
- U pravu si. Ali želim da ti jednom ispričam, tj. ako se ponovo sretnemo.
- Bilo bi mi drago da se opet vidimo, prijaju mi ovakvi razgovori.
- Onda, da dogovorimo sledeći?
- Važi. Ti biraj vreme i mesto, pošto sam ja uglavnom slobodan.
- Ok, onda.

Dogovorili smo se gde i kad i bio sam jako srećan što će se ovo viđenje ponoviti, nedostajao mi je neko normalan za opušten razgovor.

*.*

Mesec je, kao nacrtan, lebdeo iznad krovova, bledo plave boje ogrnut u tamne oblake, izgledao je kao neki biser uvijen u maglu. Prizor je bio samotan i jeziv, ali je atmosfera ispod Meseca bila vesela i usijana. Čak i u ovom hladnom i tmurnom vremenu, Beograd je svetleo i bio pun života, bio je kao nekakav ogroman mravinjak. Za par minuta idem da se nađem sa Milicom. Priznajem da sam bio radostan zbog toga, ali sam osećao i neku neprijatnost, jer sam znao da treba da pričamo o onom nepijatnom događaju. Spremio sam se onako kako sam najbolje umeo, da ne ličim na klošara, ali ni na fensera. Brojao sam stanice do mesta o kom smo se dogovorili i kad je bus konačno stigao, kroz prozor sam je video kako čeka. Spazila me je, nasmešila se i mahnula mi. Izašao sam iz busa, pozdravili smo se samo rukovanjem, s obzirom da smo oboje još uvek bili u fazi da ne znamo da li smo samo poznanici ili drugovi. Razgovor je počeo na licu mesta, par desetina metara niže je bio kafić gde smo seli i nastavili sa pričom. Skakali smo sa teme na temu i dva sata su prošla kao tren. Postajalo je kasno i pošto ne volim da se devojke nađu same u gradu u tim kasnim satima, predložio sam da krenemo kući.

- Sviđa mi se ovo mesto, prijatno je za razgovor, čini se da nema nekih neprijatnih likova.
- Da, to mi je omiljeni kafić za opuštanje, živim u blizini, pa dolazim sa drugaricama često.
- Ok, rešeno je, drugarice Milice. Ovo mesto, samo još u koje vreme?
- Kako to misliš?
- Pa, da nam ovo bude biblioteka za razgovor?
- Haha, može. Taman da sledeći put pričamo o onome što sam htela, pošto ni sad nismo stigli.
- A, da. Videćemo, ako raspoloženje bude bilo ok.

Malo mi je laknulo što nismo pričali o tome. Već mi je postalo malo čudno što bi da mi ispriča to, ali ok, ne bi mi bilo prvi put da mi neko koga jedva poznajem poveri intimne detalje svog života. Stigla joj je poruka i dok je gledala u telefon, ja sam gledao u nju. I danju i noću izgledala je prelepo. Imala je takvu neku...harizmu da sam bio lepo raspoložen samo dok je gledam. Vratio sam se u realnost i pitao je da li mogu da je otpratim do kuće, pošto živi blizu, a i ja sam paranoičan. Prihvatila je to i krenuli smo lagano niz ulicu. Pričali smo o raznim stvarima, o životinjama, detinjstvu, školi, a ja sam samo razmišljao o njenim očima i usnama. U jednom mometnu mi je bilo neprijatno, jer sam pomislio da nije u redu da mislim o tome, kad ne znam šta ona misli, ali jednostavno sam se prepustio osećaju. Stigli smo do njene kuće. Razmenili smo brojeve telefona, dobio sam poljubac u obraz i kao malo dete srećan otišao kući.

*.*

Od poslednjeg viđena razmenili smo više desetina poruka. Nekako je sve teklo spontano, sviđale su nam se iste stvari, zasmejavali su nas isti događaji i sve je bilo prirodno i lepo. Sve više sam razmišljao o njoj i što sam više otkrivao o njoj, više mi se dopadala. Ali me je ipak bilo strah da se zaljubim.
Dok sam pokušavao da odjednom napišem dva seminarska rada i da izvučem pitanja za kolokvijum, stigla mi je poruka:
- Šta radiš danas u 18h?
- Pijem čaj sa tobom?
- Sviđa mi se kako razmišljaš. Vidimo se.


Stigao sam tamo pre nje i zauzeo mesto do „izloga“ da bi videla gde sam kad dođe. Čekao sam samo nekih 5 minuta i eto nje. Nemoguće da je tako lepa. Pun kafić devojaka, ali mi nijedna nije kao ona. Mora da sam se zaljubio kao konj, čim ne vidim ni levo, ni desno. Ušla je, ustao sam da je pozdravim i krenuli sa pričom.

- Kasniš, ali dopustio bih ti onih 15 akademskih minuta.
- Haha, ma neki haos kod nas u ulici, pa sam morala da idem okolo. Ti, šta radiš? Kako život?
- Nekako. Pisao sam neke seminarske i pripremao kolokvijum kad si mi poslala poruku...
- Jaoj, pa da sam znala, ne bih te zvala, zašto mi nisi rekao?
- Nema veze, samo sam čekao da nađem neki izgovor da pobegnem od svega toga.
- Verujem ti...

I tako je razgovor išao. Posle nekih sat vremena, spazio sam nekog lika sa kapuljačom kako ulazi, rekoh šta li ovaj glumi. Nesvesno sam ga pratio pogledom, nisam ni video nju da se u jednom momentu okrenula i pozvala ga da dođe. Kad sam mu video lice, bio mi je poznat odnekud, ali se nisam mogao setiti odakle. Kada nam je prišao, ona je ustala, poljubila ga i rekla mi: Da te upoznam, ovo je Milan, moj dečko.

Tu bi kontinjud... x2