Join the new world

Imao sam 300 razloga, ama nijedan nije bio odlučujući.
Vi ne znate o čemu pričam, veliko je pitanje da li ja znam, ali to nije ni bitno.
Početna postavka je takva: 300 razloga, ali među njima nema onog pravog koji bi odlučio da li ću ili neću.
Pretpostavimo da je to što kažem istina; pretpostavimo i da vas, poštene čitaoce interesuje cela ta priča.
Postoje dva bitna pitanja vezana za gorenavedeno: da li sam na kraju odlučio da hoću ili neću i ukoliko "da", šta je moglo da presudi da hoću, a da nije nekakav razlog?

Najjednostavnije je uzeti logičan isho😛 pošto su mojih 300 razloga u suštini nebitni, ništa nisam ni uradio. Ali logika u ovom slučaju čini stvar dozlaboga neinteresantnom. Dakle, reći ćemo da sam uradio. Međutim, zašto bih uradio? Šta je to što me može navesti da delam? Volja, jel' da? Ili inercija? Ili možebiti čista igra slučaja? Tu je sad već pitanje šta sam to (ili nisam?) uradio, od toga zavisi ishod celog slučaja!!!

Prošlu sredu na četvrtak bili smo zajedno na onom mestu, svakako se sećate. Bilo je malo tužno, memljivo, čađavo, zadimljeno i uopšte ne previše čisto. Naravno, četvrtasti stolovi za četiri i šest osoba - vi ste imali dva piva, pelinkovac i, čini mi se, lozovaču. Ni za živu glavu se ne bih mogao setiti šta sam ja pio, ne zato što sam se opio na kraju, niti zbog skorelog osvetljenja koje mi muti pamet i pamćenje, već zato što sam toliko pažnje obraćao na vaša pića! Da li ćete dobro podneti? Imate li uopšte čime da ih platite? Znamo svi, da je vama zafalilo imao bih ja jer sam bogat; ali isto tako znamo i da je loše prijatelju dugovati i kako su neomiljeni u društvu oni koji ne pokriju sopstveni trošak...

"Prijatelju", rekoh? Dobro, možda preteška reč za ovo doba dana. Makar se može reći da se poznajemo. U stvari, grešim - to se ponajmanje može reći za bilo koga. Ako znaš mehanizam stvari, ne znaš im nužno i uzrok! Ali neka, u svrhu misaonog eksperimenta, reći ćemo da se poznajemo, možda ćemo čak i navesti da jesmo prijatelji. Nije ovde poenta da li time govorimo istinu, pa čak ni to da li ste vi stvarne ličnosti ili složene izmišljotine nastale u sitnim, sumnjivim satima. Jer, ipak, ko to nije izmišljen?! Taj ili ta neka se javi sad, pa nek' najboljim rečima po svom izboru sastavi jasan argument u svoju korist!

Tako se zgodi da sedesmo na tom tužnom mestu, svako sa svojim pićem i svojim mislima, ja sa svojih 300 razloga a ostali - pa, ko bi mogao reći? Kao uspomena odatle ostaje mi smenjivanje lica, slično dinamično napisanoj drami, mada ne mogu da se zapitam da li to moj zaludni um, ne znajući šta bolje od sebe, namerno uzima žive slike i izopačuje ih u neprepoznatljive halucinacije što nikome ne služe i dobra ne donose. Znajući sebe, biće da je to. Ipak, ne mogu tvrditi čak ni toliko, da vaše osobe u ikakvoj opipljivoj stvarnosti postoje, a kamoli da počinjem o njihovom broju, osobinama i karakteru. Ono što sigurno znam jeste sledeće:
- Našli smo se nakon pola šest a pre devet; to mora biti tako jer sam pre tog okvira bio zauzet, a jasno se sećam nekoliko vesti iz jednočasovnog dnevnika koji počinje u osam - dakle, posle svršetka dnevnika svakako nije bilo.
- Nije nas moglo biti manje od troje niti više od šestoro, pošto pamtim način sopstvenog razgovora koji je drugačiji u četiri oka nego u skupu, a preko šestoro nas nije moglo biti jer toliko najviše ljudi prima najveći sto tamo - stolove nismo spajali ni u kom slučaju, toga se svi grozimo oduvek!
- Konačno sam odlučio da li ću ili neću tek negde iza ponoći; navika mi je takva da nikada ne odlučujem na isti dan kada sam smislio svoje razloge, a da nikada ne delam istog dana kada sam odlučio.
- Niti su me svi podržali, niti obeshrabrili. Bejaste podeljeni, a moguće i vatreno opredeljeni po tom pitanju.
- Kada smo se razišli nije još svanulo, bilo je prohladno sa naletima vetra i mestimičnim slabim padavinama - ovo znam jer već narednog dana padoh u postelju sa prvim simptomima upale pluća.

Dakle, ovo je misaoni eksperiment.
1) Koliko nas je bilo i gde se nađosmo?
2) Jesmo li prijatelji, drugovi, poznanici; jeste li stvarni?
3) Šta sam ja pio i o čemu smo razgovarali pre odluke?
4) U vezi sa čim je bila odluka i jesam li na kraju hteo ili nisam?
5) Šta ste vi mislili o celoj stvari?

Eto, pet pitanja za četiri godišnja doba (zima zavređuje dva pitanja jer je uvek sklona sumnji).
Ako vam se može, napišite - nek' ovo bude naš spomenar, za dugo sećanje nejasnih događaja koji se ne odigraše između nepoznatih ljudi!

Ljubi vas u ispitne rokove, Sv. Trifuna & Valentina,
u sve nove godine i stare,
Q