ГЕНЕРАЛ ЛЕОНИД СОЛАРЕВИЋ - КОМАНДАНТ МОРАВСКЕ И ДУНАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ

Day 2,743, 14:56 Published in Serbia Serbia by Baku Fu

Леонид Соларевић рођен је 18. септембара 1854. године у Београду, од оца Христифора, члана Главне контроле и мајке Перке. Био је српски генерал, учесник Српско-турских ратова, Српско-бугарског рата и Првог светског рата. Један је од учесника Мајског преврата којим је свргнут и убијен краљ Александар Обреновић. У време Краљевине Југославије преведен је у резерву са истим чином.
Основну школу и шест разреда осмогодиње средње школе. У војску је дошао као кадет 9. класе Артиљеријске школе, 5. новембра 1869. године. Током школовања напредовао је постепено и према заслузи. Каплар је постао 10. августа 1870, поднаредник 10. августа 1872. а наредник 15. маја 1874. године. Школу је завршио је 20. септембра 1874. године као шести у рангу, када је произведен у чин артиљеријског потпоручника.
По завршетку свог школовања оженио се Даницом, кћерком Стевана Ковачевића, адвоката из Смедерева. Имао је три сина: Милана (који је нажалост рано умро), Војислава (инжењера) и Милоша (рударског предузимача),и две кћерке - Милицу и Косару. Кћер Косара удала се 1900. године за поручника Драгомира Цветковића.
Као официр напредовао је врло брѕо, па је тако поручник постао 10. октобра 1876. године, капетана 2. класе 1. априла 1880, капетан 1. класе 1. јануара 1885, мајор 16. априла 1887, потпуковник 26. априла 1893, пуковник 1. маја 1898. и на крају заслужено добио чин генерала 29. јуна 1907. године.
У Српско-турским ратовима, учествовао је као водник у 1. артиљеријском пуку, али је после месец дана, 25. октобра 1874. године, одређен на службу у Барутани у Страгарима. Почетком фебруара 1876 године одређен је на службу при Артиљеријској управи, где је радио у чаурници Војнотехничког завода. У рату 16. априла 1876 године, најпре је био ађутант Јужноморавског артиљеријског пука. Затим је био водник 4. пољске батерије у истом пуку, а од 1. децембра 1876. године командир батерије у Моравској артиљеријској бригади. Са том јединицом учествовао је у рату од 1877. до 1878. године.
Ађутант команданта Стајаће војске постао је 27. фебруара 1879. а од 27. августа био је и деловођа, при Артиљеријском комитету. Врло брѕо поново долаѕи у трупу, од октобра 1880. до новембра 1881. године као командир батерије Дунавског артиљеријског пука. Од новембра 1881. до јануара 1884. године најпре је био на служби у Артиљеријско-техничком одељењу војног Министарства, а затим у Општевојном одељењу истог Министарства.
У Српско-бугарски рат 1884.-1885. године је ушао као командант градског артиљеријског полубатаљона који се налаѕио у Београду. С том јединицом учествовао је и у рату 1885. године.
Командант градског артиљеријског батаљона који се налаѕио у Нишу био је од марта 1886. до априла 1887. године, а затим је постављен за вршиоца дужности команданта Брдског артиљеријског пука до априла 1890, када је постављен за шефа Штаба Артиљеријске инспекције. На том положају остао је до 1894. године. У истом временском интервалу обављао је и друге дужности. Од 7. јула 1891. постављен је за команданта Артиљеријске подофицирске школе, а на том положају је био и од 1894. до 1895. године.
За ађутанта краља Александра одређен је августа 1893. године, а за првог ађутнта је одређен почетком маја 1898. Због противљења женидби краља Александра са Драгом Машин, пензионисан је на сопствени захтев, јула 1900. године, При том је разрешен дужности официра.
У време мајског преврата 29. маја 1903. године реактивиран је, са чином који је имао пре пензионисања.
Истог дана постављен је за команданта Дунавске дивизијске области. 16 дана касније, 14. јула 1903. године, одређен је за члана артиљеријског комитета војног Минстарсва, а само дан касније постао је и члан Вишег војног савета. Реконструкцијом кабинета Јована Авакумовића, 2. августа 1903. постављен је за војног министра, на место генерала Јована Атанацковића. На тој дужности се налазио до 21. септембра 1903. године, када је тај кабинет замењен кабинетом Саве Грујића, а он стављен на располагање. На место управитеља Војне академије постављен је 5. марта 1904. и на том положају био је до 9. јула 1907. године. Од тада па до 28. октобра 1910. био је на дужностима команданта две дивизијске области - Моравске и Дунавске. Тада је по други пут, по сопственој жељи, отишао у пензију.
У Балканским ратовима као пензионисани официр није учествовао. Али је почетком Првог светског рата 1914. поново реактивиран и постављен за команданта Дринске дивизијске области, а од 5. јула 1918. до 12. новембра 1918. године, био је командант свих трупа на Крфу. После тогаа, пред крај рата 1918. године демобилисан је и разрешен војне дужности, а у Краљевини СХС био је преведен у резерву.

* Поред редовних, обављао је и друге дужности. Као капетан 2. класе на служби у Артиљеријско-техничком одељењу. У периоду од 1881. све до 1883. године, био је у комисији за пријем пушака за српску војску у Оберндорфу у Немачкој.
Затим је 1910. године био председник испитне комисије за чин мајора свих родова војске. Током 1905. и 1909. био је председник Војнодисциплинске комисије, а 1907. године председник Великог војног суда.
Од одликовања има:

Орден Карађорђеве звезде 3. реда
Орден Милоша Великог 4. реда
Орден белог орла 2, 3. и 5. реда
Орден Таковског крста са мачевима 5. реда
Орден Таковског крста 2, 3. и 4. реда
Медаља за војничке врлине
Споменице ратова: 1876-1878, 1885, 1914-1918
Споменица Краља Петра I
Споменица гарде
Албанска споменица
20. априла 1929. године у Београду, у својој 74. години живота, овај херој, генерал соларевић испустио је своју часну ратничку душу. Одлазећи у свет вечне тишине оставио нам је дубок траг и сећање на године успешног рада и живота посвећеном одбрани наше отаџбине. Хвала му као и свим осталим српским витезовима и великанима који су живот дали за спас и одбрану наше Србије. Нек им је вечна слава!
Ово је уједно и један од мојих последњих чланака, пошто гасим профил.



За разглас:
*
*
*
ГЕНЕРАЛ ЛЕОНИД СОЛАРЕВИЋ - КОМАНДАНТ МОРАВСКЕ И ДУНАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ
http://www.erepublik.com/sr/article/-1344-2526478/1/20
*
*
*