Join the new world

Ако вас још нешто занима, питајте га преко мејла nikoladjolovic@gmail.com

Никола Ђоловић, вероучитељ, муж и отац двоје мале деце... Недавно, прочула се вест о томе у каквим условима живи са својом породицом. Услови су катастрофални, што највише доказује то да се и он сам јавно обратио и затражио помоћ. Како он каже ,, Када агонија стисне човека, ни понизити се није тешко ради оних које воли.", што је тачно. Свако би од нас за своје ближње, поготово децу, урадио све што може да би им живот учинио бољим. Како га и лично познајем, знам да је заиста добар човек. Сматрам, као и већина који га познају да не заслужује тако нешто. После неуспелог покушаја хуманитарне организације у оквиру школе, захваљујући закону који забрањује да ученици имају право да професорима дају новац из било ког разлога, чак и када се ради о хуманости, одлучили смо, да барем проширимо вест. Тако да... Молим све оне који су хумани и желе да издвоје нешто новца, да помогну. Новац се уплаћује преко жиро рачуна. Ако неко жели да помогне, може да уплати износ који сам/а одреди на следећи рачун који је отворен у Комерцијалној Банци:

205-9001009121004-03

Девизни рачун у Комерцијалној банци :

RS35205903102109451569
SWIFT – BIC KOBBRSBG

Наравно, још једном и апел на све ученике, како Геодетске тако и осталих школа: Никакво организовање неких скупова ради прикупљања помоћи у оквиру школе, прво јер можемо да доведемо вероучитеља у још гору ситуацију (да изгуби посао) и друго, а ништа мање битно, јер је то његова воља-не жели да узима новац од деце.

Ево и објаве вероучитеља, са више детаља о проблему:

Апел за испомоћ

Хтео то или не, морам да се представим. Када агонија стисне човека, ни понизити се није тешко ради оних које воли.
Зовем се Никола Ђоловић. По занимању сам дипломирани теолог СПЦ. Ожењен, отац двоје мале деце. Уређујем блог „Уподобљавање“ четири године и сарадник сам на пројектима "Прекиди стварности" и "Записи из ништине". Рођен сам у 15. квадратних метара. Живео сам под киријом 20.год, а 34. год. са бубама и мишевима у стану који није у мом власништву. Радио сам као конобар и шанкер 5. год. а 8.год. као катихета. У мом животном случају не памтим оно чувено „да је некада било боље“.
Услови у којима моја породица и ја живимо нису хумани. Живимо у уџерици (гипс, блато, трска, цигла) од 27.квадратних метара која је грађена између два светска рата. Буђави зидови, недостатак темеља и смрад из дотрајалих цеви испуњавају цео простор. Знам шта значи гладовати и шта одрицање ради деце, и једне исте ствари носити годинама. Само ја радим (мада је и то неизвесно) а једна плата не може да подмири основне животне потребе. О рестаурацији или промени стана да не говорим. Нити знам како смо преживели претходна два месеца када нас је банка у тоталности блокирала због дуговања која су неке колеге подмириле.
Да проблем није дошао до гуше, никада се не бих овако јавно обратио. Они који све ове године прате моје стваралаштво, знају да никада нисам ништа тражио од својих читалаца, нити се коме замерао. Немамо апсолутно никога да нам помогне, док свако из наше фамилије води своје издвојене и отуђене животе (има и тога да пошто ниси финансијски ситуиран носиш етикету неприхватљивог). Не бих да своју децу користим као таоце своје немаштине. Међутим, и старију ћерку од 3. године спремамо за операцију цисте на грлу (величине јабучице), у гнојној фази. Операција се не плаћа, само износим агонију усред агоније.
Нико ово не треба да схвати као просјачење или атак на слободну вољу и буџет. Још мање као на паразитирање. Бахатост просјачења може бити у томе што очекујеш да други раде за тебе или уместо тебе. Али ја радим, али тешко преживљавам. Као и многи из нашег народа. Нисам толико застранио да агонију свог народа не осећам. Моје писање најбоље рефлектује у чему мислено пребивам. Рецимо да неко још увек верује у идеал милостивог Самарјанина са ове стране редова. Отуда ова молба.
Обраћао сам се за помоћ својој парохијској цркви (али и другим црквама) али је у тим специфичним климама више створено интрига, изговора, неспоразума и оптужби, неголи добре воље да се подржи једна хуманитарна акција. Јер је већина свештеника осетила претњу за свој буџет превиђајући аспект да је акција базирана на добровољном прилогу. Имао сам ситуацију да када сам једног свештеника телефоном питао за испомоћ, добијем одговор да „он зна како се праве деца“. Након тога ми је спустио слушалицу.
Никада нисам своју веру третирао као таоца на којем ћу да зарађујем, нити „мењао веру за вечеру“ као неки који су себи градили позиције према модусу „да је лакше проповедати Царство Небеско пуног стомака“. Конкурисао сам за свештеника пре 7. год. и одустао, јер сам нажалост свестан какве се све малверзације дешавају. Наравно, тиме не претендујем да отпишем и оне свештенике који су морални у свом звању.
Покушавао сам на све начине да одем и у дијаспору – и опет ништа. Нажалост, после толико година толеранције (а све ово износим без огорчења), увиђам да је и даље на снази да „сит гладном не верује“. Једина предност немаштине је било тестирање своје вере, писања и човекољубља.
Ако, дакле, неко жели да помогне, без роптања и одмеравања, мерећи се оним шта њему или њој савест и љубав налажу, може да уплати износ који сам или сама одреди на следећи рачун који је отворен у Комерцијалној Банци:

205-9001009121004-03

Реално, не постоји мали износ који човек може да донира ако је од срца.
Девизни рачун у Комерцијалној банци :

RS35205903102109451569
SWIFT – BIC KOBBRSBG

Свестан сам да сви живимо тешко, неко више, неко мање, али морам да поновим: Када агонија стисне човека, ни понизити се није тешко ради оних које воли. А то су моја деца.
Знам да је стопа криминалитета и злоупотребе могућа и на овакав начин, али свака банка мислим да може да изда и потврди податке о мом идентитету (за поште не знам каква је процедура, као ни за оне који би да помогну из иностранства). Не кријем се ни од кога.
Ако има неких додатних питања пишите на: nikoladjolovic@gmail.com
Унапред захвалан на вашој човекољубивој пажњи, из које још једино очекујем предусретљивост. Ако ви лично не можете да нам помогнете, молимо вас да контактирате некога ко може да нас не заобиђе.