Join the new world

-Гледам по врањски кафићи, стигло пролеће, врбопуц, избацили баште; што каже стара врањска: „пролет - до минџу долет, јесен – чиндо обесен“. Поткусиле се младе Врањанке, мињаци као бикини, и то горњи део, голи пупчики, дупенцики као лубенчики, сисице (ма какав брус), брадавичке као детиње паче. Ма, да цунеш па да се заплачеш. Иду натам-навам поред оне баште од кафићи, као гранд парада, а тамо се збрало и кусо и репато, и шуто и рогато, и ћораво и сакато, од јачи пол. Добро, на ови млади, момци, тамо им је и место; седне и забаци, без мамац, па им се накрши. Али, они су у мањину – већину чини мушка популација у кризу средњих година, андропауза, сркају некакав макијато, то је сад у моду, љиге довде, уземљење. Гледају ону лепоту божју и жвакају пластични кашичики од макијато, па од оно што пролази, вилица почне да им ради као магаре кад руби кору од лубеницу, од црвено кашиче, бело се направи. А беле Врањанке тап-тап с гузу крше излози, знају да су у центру пажње, а женско воли и магаре кад га гледа.

-И тако ономад, иде по улицу један чича, из омладине ПУПС-а, збрао веђе као Љутица Богдане, и нешто си ломоти, сам са себе. Сретне га комшија, тако млађи човек, види нешто није како ваља, заустави чилагера, да види што је, треба ли му помоћ.

-Што је бре, чичо, што си се намрштио, па не ли њекња беше пензија? И причаш сам са себе, а зна се у Врање кад сам са себе причаш – или правиш кућу, или се разводиш, или радиш у Симпо. А ја колко знам, кућу си направио још у Титино време, домаћица те чува као да ти је мајка, а не жена, добро, радио си у Симпо, али откад си у пензију, ухаха! Што је мука?

-Ништа, чичин, од све то што си набројао, него је сасвим друга мука. Не ли, ја и још моји три другара, откако дође пролет, навукосмо се на башту у један кафић у центар, и ми да гледамо. Знам, знам, да од гледање фајда нема, то ти је отприлике као онај мој колега пензос, што купи четврт 'леба, па стане до ћебачиницу, лизне прс' да оцени одокле ветар дува, и де носи онај дим из оџак, па се нацрта баш ту, жвака онај лебац и мезети онај богоугодни мирис од скару, једва се ћебапчија откачио од беду, кад му је запретио да ће му наплати и њушење. Па тако и ми – гледамо и уфћамо: „боже, боже, зашто ми остави мерак, а узеде ми такат“?!

-И ми четворица из омладину ПУПС-а, два пута месечно, десетог и дваеспетог, кад легне пензија, идемо у тај кафић, да гледамо. Али, да не седимо џабе, они конобари да нас ребре, ми наручимо „комплет кафу“, па уз њу седимо и буљимо у истакнути млади женски екстремитети, напредни и назадни.

-Чекај, чичо, што ти је то „комплет кафа“, то па први пут чујем?

-Добро бе чичин, ти од крушку ли си пао? Зна се што је комплет кафа – филџанче кафа, кисела вода, и ратлук на ч'чкалицу. И онда, идемо по ред, како му на кога дође ред за плаћање. А „комплет кафу“ овако распоредимо: исто по ред – један пије кафу, други киселу воду, трећи једе ратлук, а четврти жвака ч'чкалицу.

-И сад ме питаш зашто сам уилан? Па зато, што ми се данас поклопила најгора комбинација – ем ми је ред ја да платим „комплет кафу“, ем ми је ред ја да жвакам ч'чкалицу!

***

-Замисли, молим те шта ми се јуче десило! Јао, још сам у шок, не знам више, али стварно, де иде ова земља? Последње време дошло! Ти знаш, ја сам угледни професор, ем што пишем књиге, ем што их продајем студентима, тај млади академски грађанин што није купио моју књигу, знаш ли кад ће положи испит? Кад се мртви онодив!

-А кад смо већ код онодење, знаш да имам убаву жену, доста млађу од мене, кад сам је збарио, примила се одма' на мој интелект и образовање. Али, женско си је женско, то је архетипски, бог саваот тако одредио, само частио његове најверније службенике и с млађи малолетници. Џабе ти моје образовање и писање књиге, и фајда од продају на студенти, мој супериорни интелект и оно што цела чаршија сеири, натерају ме да се замислим а пропо сексуалног живота моје законите. Она мисли – ај бе, муж ми професор, замлатотина, пише неке књиге, а неће да умочи перо у мастило, па дај ја ће си нађем чаре. И чујем ти ја да се она спанђала с некога полицајца, у први ма' нисам мого да верујем. Кад после применим дедуктивну методу, поставим хипотезу да је то и те како могуће – то ти се у философију зове силогизам, специјална форма посредног закључивања, углавном дедукције; понекад саопштава познате чињенице. Дакле, аксиом је да ме жена вара с пандура.

-Прс' на чело, размислим. Добро, жена те вара с полицајца; с друге научне стране, то је оправдано – пендрек си је ипак пендек, а не професорско оловче; с треће, пак, стране, антрополошке, жена те вара, ееј бре, а ти си мужјак, природно задужен да се бориш с усилнога мужјака-уљеза, који је насетио прчевину. Четврто, опет ми није за веровање, знаш, философија паланке, па завидни малограђани, чија деца су морала да купују моје књиге, измислили нешто свашта.

-И што ћу? У науку, доказ је непорецив, па ти ја почнем да пратим жену, да јој читам поруке од мобилни, да прислушкујем разговори, да је њушим, осећа ли се на марицу, да јој загледујем зглобови, можда је онај, будући да је полицајац, врзује за кревет док праве согрешеније, и тако то. Ништа, човек у струку, умејатан да сакрије трагови. И прибегнем класичним методама: залепим лажну браду, па по жену од дрво до дрво, натам-навам, улеже она у ону полицијску зграду, аха, ту смо.

-Сачекам да уђе у лифт, кад пође, ја бројим секунде, док се заустави. Позовем га доле, па ја уђем, ззз нагоре, а гледам у секундару, аха, ево га трећи спрат. Е сад, који је стан? Па од врата до врата, уво на футер, док из један не чујем – то, то, вежи ме, тоо, удри с пендрек! Ту смо!

-Проверим браву, они онако напалени заборавили и да закључају. Пођем по траг – у ходник шапка и њена 'аљина, у дневни боравак моторола и њен брусхалтер, па све тако до спаваћу собу, дзиврнем, и има што да видим – на жену ми ноге увис к'о на зајца уши, а међу њи' једне оволке беле сједињене државе чине горе-доле, горе-доле. Тад ми је било јасно зашто му по пут нисам нашо пиштољ – он си га понео у кревет, жена ми да га очисти.

-Ништа, повртим се мало по стан, па си одем кући, да пишем нову књигу. Ето ти је она после неко време, обасјало је сунце јарко. Де си мужићу, цмок цмок. Па кад јој се избечим: немој ти на мене мужићу, ово-оно! Све сам видео! И могу да ти кажем – срам да те је! Да твој полицајац у стан нема ни једну једину моју књигу!!!

Преузето са ВРАЊСКИХ НОВИНА!