Join the new world

Božić... Budim se rano, kao što običaj nalaže, kuvam kafu i ugledam, zgrožen... nemam cigareta!!! U sekundi smišljam paklen plan... Izleteti iz kuće dok se bratić, budući položajnik, nije probudio i pravac jedna jedina trafika u Borči koja radi na Božić. Ustvari, u Borči, na dan Božića, ne radi ništa, čak ni kafane, osim par kineskih radnji i te trafike. Trafiku drži neki čovek, Goranac, pucketa njemu, što je i normalno, što je taj dan Božić, njemu nije, ali se nekako mislim da se on tom Božiću raduje više nego svi mi Sorabi zajedno, jer kad sam se primakao trafici, imao sam šta da vidim... Red kao nekada za ulje, onomad, za vreme nepravednih i ničim izazvanih sankcija... Jbg, stani u red i čekaj... Usput slušam zlorade ljude koji nešto gunđaju "kako ga nije sramota da radi na Božić..." i slično. Žalosno je što to govore ljudi koji su ispred mene u redu, koji su takođe zaboravili da se opskrbe za blagdan... Što je najžalosnije, nisam siguran da su oni zatvarali svoje radnje, ako ih imaju, ili uzimali slobodan dan na Bajram, ali dobro, demokratska država, svako može da misli šta mu je volja, pa i gluposti... Ustvari, u ovoj našoj multinacionalnoj Srbiji niko ništa i ne radi, neradni smo za oba Božića, što po julijanskom, što po gregorijanskom kalendaru, za Bajram, kinesku novu godinu, onda opet nove godine, po oba kalendara, pa Pesah, Cagan Sar... I tako dalje...
Kad malo bolje razmislim, baš smo mi, narodi i narodnosti, koji žive na teritoriji bivše Tugoslavije, iliti, kako je danas nazivaju, jugoistočne Evrope, solidarni. Ma, mi bre poštujemo sve praznike, praznik je mio, koje vere bio, samo da se ne radi...

No, manimo se sada toga. Dakle, red ispred trafike, kao da Severina snima film in live, pa ljudi žele da zapaze detalje, a ja žurim... Probudiće se bratić... Konačno stižem na red, kupujem pušenje, i trk ka kući, razmišljam usput koliko još imam vremena... I jureći ka kući, ni ne primećujem da je iznenada zaladnelo, vazduh se iznenada steže, postaje nekako gušći, a put sve klizaviji, zahvaljujući nekakvoj sitnoj kiši... Na ulicama ima ljudi kao na koncertu Jelene Karleuše, svako malo naletim na nekog kera, mačke su mudrije, ne izlaze na ovu ladnoću nigde. Dan je rezervisan za pse... i Vegija... Ili zabranjen, zaboravo sam već...

I tako, konačno dođoh pred kapiju, ubrzah još malo, ali na stazi pred kućom je kišica napravila takvo klizalište... odjednom zabacih noge u vazduh, kao napaljena tinejdžerka (18+) kada ostane sama sa osobom muškog pola (spola - cro verzija), i nije je briga da li je taj primerak mužjaka alfa ili neki školski štreber, kojeg inače zajebava na velikom odmoru, važno joj je da je mužjak i da su joj noge u vazduhu, jedino pravilo koje, slučajnim odabirom izabrani mužjak, mora da poštuje je da ćuti o tome, a osamnaestogodišnjaci kao osamnestogodišnjaci... Di da ćuti, pa nije blesav, ako prećuti, kao da ga nije ni turio... Džaba znoj, trud i muke... Uf, di ja ode... DakleN, noge mi poleteše u vazduh, a dupe na patos, aj dupe, svašta je ono preživelo, za njega se ne sekiram, ali kad opalih glavom...

Odjedared sam se našao na podu... Oko mene sve nekako čudno, neki stakleni trotoar, onako, baš feMsi. Automobili nisu automobili, nego nešto... Niti automobili, niti avion. Leti, ali ima volan, kao svako prosečan tristać... Ali leti, jbt... Prilazi mi neki čikica, podiže me... Zahvaljujem mu... Gledam za njim, nekako se čudno kreće, na nekoj napravi, sličnoj skejtu, ali to čudo nema točkove, nego lebdi... Čikici su ispale novine. Uzimam ih, imam kući Božićni dvobroj, ali nemam "politiku"... Zapanjen bacam pogled na datum... 29.09.3973. ?!?!?!?!?!? Sunce ti ne jebem ( primedba moderatorima, jebem je ružna reč, a ne jebem nije, jel da? 🙂 )

Čitam novine, lepo piše naslov na sportskoj strani "Đurića odmrzli, može da nastavi da obavlja funkciju predsednika Partizana", "uprava FK, KK, RK, OK, i ostalih K Crvene Zvezde obećava navijačima da će sledeće sezona biti sezona Zvezdinog povratka na staze stare slave"... Ma, šta sam odmah počeo da čitam sport, ebem li ga. Daj da vidim šta se još izdešavalo... Krkobabić kandidat za predsednika, ček, nije valjda onaj Krkobabić??? Au, nije... Nego njegov davno izgubljeni deka... Pronašli ga negde u Sibiru, izgubio se kada su ljudi prelazili iz Azije na tlo Amerike preko Beringovovog moreuza... Pink Panter i dalje hara... Millwall prvak Evrope u fudbalu... Barselona prvak NBA lige... Au, gde je otišao ovaj svet... Hrvatska i Slovenija se spore oko pola litra vode u Jadranskom moru, Kosovu manje od nezavisnosti, više od autonomije, ponavlja Koštica Vojisavljević, nemam pojma ko je taj, ali kažu da mu je Apis idol... Turisti u Srbiji se žale da su im turističke agencije obećale sobe na Jupiteru sa pogledom na Zemlju, ali da istu nisu videle od Meseca II, Šta je Mesec II, pojma nemam... Aj, uskoro će mrak, možda i saznam... I idem negde da popijem kafu, kad već ne znam gde sam... Onda kafa moža pređe u pivo, pa se opustim sa nekim lokalnim pijancem, a kad se zapijem, ništa nije sramota da pitam... Neće biti ni sramota što ne znam ni gde sam, ni šta je Mesec II...

Gledam ljude na ulici, ustvari, više oni gledaju mene... Ja u nekim cokulama, a oni svi odreda imaju neku obuću, nalik opancima, ali sa nike znakom sa strane... Majice i pantalone im imaju dugmiće, pa možeš sam da odrediš dužinu, širinu i hoćeš li kratke ili duge rukave/nogavice... Među mladima je hit da im jedna nogavica bude dugačka, a druga kratka... Eh, mladost - ludost... A zgrade... I one lebde u vazduhu, a sve sređene, obojene šareno, a okrugle... Pitam se da li sam još uvek u Borči, upitah prvu prolaznicu u kom sam delu grada, valjda u današnje/tanašnje vreme nije sramota da se izgubiš... Pogleda me blagoteleće i upita zašto ne pogledam na mobilopraktikusu gde sam... Da me jebeš, dušo, ja ti pojma nemam šta je mobilopraktikus, a moj mobilni mi pokazuje samo neke upitnike, kao da je i on prolupao sa mnom. Nestašno se nasmeši, reče mi da se džaba trudim, jer je upravo verena, ali mi odgovori da sam u Borči... Objasni mi i da se, po predanju, ovaj deo grada do pre nekih dve hiljade godina nazivao Zemun, ali su onda napravili neki most i od tada je postao Borča. Zahvalih joj, sad tačno znam gde sam. 🙂

Na jednoj povećoj lebdećoj, okrugloj kući pročitah natpis "bar"... Valjda ću tu moći da popijem kafu, nisam bio u krivu, stvarno kafana, ali ljudi piju neke čudne napitke, para izlazi iz njih, čaše uske, a boja napitaka... Pa u svim bojama, kao na zastavi one ugrožene populacije, ali sve nekako fluroscentne boje... Au, smem li to da naručim... I kako će to uticati na moj domorodački organizam... Stidljivo upitah konobaricu da li imaju pivo... Pogleda me začuđeno, ja ponovih pitanje, a ona nabaci osmeh, misliš na piće "jelen"? Ma jelen, lutko, nego kako. Šta drugo da mislim? Donese mi rogonju - pivo! A kada je upitah da li ima "lav" - donese mi čašu vode od koje samo može da te boli glava... 😛

Gosti na kafanu bleje u mene... Pa, verovatno bi i ja, dok sedim u svojoj lokalnoj kafani, blejao u nekog lika koji je došao obučen po poslednjem kriku mode... od pre dve hiljade godina... Baš me briga, ispijam rogonju, a onda... Ček, kako ću ja to da platim??? Imam nekih 250 dinara kod sebe, od kusura, a ko zna koliko je dinar obezvređen za 2000 godina... I da li se još uvek plaća u dinarima... Au, ako mi račun bude u kunama ima da se roknem, odmah... XD
Pitam je pošto je jelen, a ona mi odgovori 5 dinkara. Dinkara??? Misliš dinara. Jok, mori, reče konobarka sas juga, saznadoh da se zove Miljica, po prapraprabaki, nego dinkara. Kaže da srpski novac ima taj naziv skoro dve hiljade godina, po nekom čuvenom političaru, ekonomoisti, koji nas je izbavio iz bule. Pfff... Što mi ne radi telefon, pokazao bi im moju i vilinu sliku sa tim političarom, pa bi moža i dobio neki dinar, pardon, dinkar, za tu sliku... Ma, kad dođe vreme, zbrisaću, ili ću da uputim par fora iz dvadeset prvog veka konobarki, opraću sudove, smisliću već nešto... Ćero, daj još jedno, al' ladno ki zmijče!

Otvorih politiku, da mi brže prođe vreme do večeri, da vidim taj Mesec II, malo piva, malo prelistavanja sporta, milina... A onda na pređoh na političke teme, naslov i više nego zanimljiv... "Novonastalim državama, stvorenim posle raspada države Blud, Evro Afrička Unija savetovala da okupe svoje najbolje istoričare i da konačno sklope zajedničku istoriju za sve narode sa prostora Balkana, jerbo Svet više ne može da podnese njihovu zajebanciju"... Uf, šta je Blud, da mi je znati... Upitah nekog pijanog lika pored sebe. A on poče... E moj dečače, Blud je utopijska država, dok je bilo Bluda, živeli smo kao carevi, svi smo imali posao, mogao si u parku da spavaš bez da te neko dira, pokrade, reprezentacija jaka kao zemlja u bilo kom sportu, a svakoga četvrtog oktobra na stadionu Armijski Pašnjak smo imali splet narodnih igara i izražavanje divljenja našem velikom vođi, Miši Tumbasu...

Saznadoh da je Blud skraćenica za nekadašnju državnu zajednicu Balkanske Liberalne Ujedinjene Države i da su članice te države bile novostvorene države Srbđarska, Cromania, Bosna i Hercegovina i Republika Srpska i Brčko i Bihać i Naum i pretektorat Velika Kladuša, zatim Crna ali Gora Albanija, Grčkodonija i Tugarska... takođe saznadoh da se ta država raspala zbog, naizgled, sitne stvari, ali sitne za ostatak sveta, nikako sitne za narode Bluda. Naime, albanski poslastičari su povećali cene bakljava u Srbiji, ali ne i na hrvatskom primorju, na šta su reagovali Grci, koji su rekli da samo oni smeju da određuju cenu baklava, jerbo je to njihovo nacionalno jelo, a Albanci su samo proizvođači istih, tu se umešaše Turci, jer i oni tvrdiše da je baklava njihovo nacionalno jelo, Srbi proteraše Albance iz Albanije uz parolu "kome ćete vi da povećavate cenu baklava, nane vam ga nevaspitane", svi još pamte reči tadašnjeg srBskog predsednika "niko ne sme da vam poveća cenu baklava". Kako su Srbi poprašili Albance, tako Hrvati prebiše oba Srbina koja su se zatekla na hrvatskom primorju, tu Srbi popizdeše, pa pozvaše pravoslavnu braću u pomoć, a pravoslavci jedva dočekaše... Bugar na Makedonca, Makedonac na Grka, Rumun na Banat, Crnogorac na Srbina... Onda se i katolici umešaše, pa udari Hrvat na Mađara, a ni islam nije sedeo skrštenih ruku... ko će po Albancima, nego Bošnjaci... I tako... Krvavi rat je trajao par godina...

Kada se najzad sve primirilo, Evro Afrička Unija je naredila da najveći istoričari od svih naroda i narodnosti Bluda napišu jedinstvenu balkansku istoriju koja će se učiti isto u školama svih ovih naroda. I sad čitam taj članak, rekoše da su se konačno dogovorili...
Dakle, Rumuni su starosedeoci Balkana, vrlo moguće i prvi narod na svetu (ovaj podatak je bio poguban za Srbe), zatim, Hrvati su došli sa teritorije današnje Rusije, a ta teritorija se u davnoj prošlosti nazivala Meksiko, došli su pod vođstvom velikog junaka Rompera, kojeg je u podmuklom atentatu ubio fanatik iz Zadra, Srbi su došli zajedno sa Mađarima, negde iz Kine, po predanju, a od skoro i po zvaničnom istorijskom podatku, Srbi i Mađari su došli iz nekakvih provincija u Kini, Lion King i Hello Kitty. Mađari u početku braniše slabe Srbe, ali se onda u Srbiji pojavi veliki vožd zvani Lipec, koji je doveo još puno Srba na prostor Balkana, tako da je Srbija u kasnijim godinama vladala ne samo Balkanom, nego i velikim delom sveta. Dok neki pustinjak nije pokrao zlato iz trezora, zbog nesrećne ljubavi, no, kasnije, zahvaljujući nekom stočaru, Srbija je ponovo postala dominantna. Crnogorci su mali narod koji je igrao kako mu Srbija kaže, Makedonci su narod koji je u prošlosti imao dva pismena čoveka po glavi stanovnika, tako da je svaki stanovnik Makedonije imao svoj časopis. Za stanovnike BiH i RS ni najbolji istoričari nisu mogli da saznaju kakva im je prošlost... Tu se nakupilo svega i svačega, pa su istoričari izdali zajedničko saopštenje "tamo normalnog NEMA, niti ih je ikada bilo"... Za Bugare se otkrilo da su se okretali onako kako se stanje u svetu menjalo. Nekad su im bili dobri Srbi, nekad Rumuni, a ponekad i Hrvati... Zavisilo je ko je kada bio jači, dok su Turci takođe menjali strane svaki čas, ali oni su to više radili iz sprdnje... Albanci jedva i da su postojali, u davnoj prošlosti... A onda su otkrili da može i bez dureksa... Danas ih je ko Kineza...

I dok sam čitao, nisam verovao... Ja sam došao iz tog vremena... Znam da smo i tada svi živeli na Balkanu, a opet, možda i nije tako, jer mi svi ovi podaci zvuče nekako poznato... A onda sam pročitao poslednji pasus u tom članku... "istoričari su se složili da koriste podatke koje su otkrili negde u Rumuniji, na primitivnom tehnološkom dostignuću toga doba, nazivanom računar, sačuvane na nekom dobro očuvanom hard disku, pod nazivom "erepublik"... I tada shvatih... I posle skoro dve hiljade godina, Deretićizam je opstao... nisam hteo da se mešam u njihovo otkriće... Ako su rešili da to konačno bude zajednička istorija svih naroda Balkana, ko sam ja da im opovrgnem tako nešto i možda izazovem nove ratove...

U tom trenutku začuh neki glas koji je vikao "čiča, čiča...", otvorih oči, i ugledah bratića koji je stajao pored mene, dok ja ležah ispred ograde... Jesam li sve ovo sanjao ili... Neću nikada saznati... Uhvatih bratića za ruku i počesmo "koliko varnica, toliko parica..."

Nisam se vrnuo, samo mi došlo da piskaram malo... 😛

Aj uzdravlje...