Join the new world

Espanol y nueva cancion abajo! *.*

*Nisi došla*

Hladnu jesenju noć je naglašavala magla koja se spustila na Gradski park, lagano puzeći oko klupa kao neka ogromna zmija koja se lenjo vuče po travi. Idealnu nedeljnu tišinu prekidao je samo zvuk tramvaja koji se polako tetura po šinama. Tamnokosi mladić sedeo je na klupi glave zavučene u kragnu kožne jakne, na kosi su mu se već stvarale kapi rose od magle koja se spustila. U desnoj ruci je držao telefon, a ruka se toliko smrzla, da više nije mogao ni da pomera prste kako bi otkucao poruku da joj kaže da nema veze, da ne mora da dođe, ionako ne može više da je čeka. Pogledao je na sat u nadi da će imati vremena da tramvaj bar još jednom prođe, tu je bar imao sreće, poslednji stiže za 15 minuta. Pomislio je da ustane, da šeta tamo-amo u pokušaju da se malo ugreje, ali je bio toliko umoran od svega, da nije imao snage ni telefon da vrati u džep. Pored svega, od hladnoće mu se i prispavalo, pred očima mu se mutilo, a od pare koja mu je izlazila iz nosa, stvarala mu se voda na već pomalo zapuštenoj bradi. Kroz maglu je počeo da nazire obrise neke osobe koja je delovala sve bliže. Pravo iz mraka zavijenog u gustoj magli, pojavila se ona. Sa osmehom na licu, malo tužnjikavom, sela je pored njega, uhvatila ga za ruku i rekla: „Mora da si se smrzao, izvini što kasnim, ali nisam mogla ranije da dođem, to je ipak moralo malo da potraje, znaš da nije moglo da bude jednostavno“.

***

Njihova priča.

On je jednog prolećnog dana prolazio sa drugom kroz park, grickajući nekakav keks, taman kad je dovršavao kesu i hteo da pojede poslednji komad, ispred njega se stvorio pas. Pred veličinom psa i iznenadnom pojavom, ukopao se u mesto. Ali psa nije zanimao on, već ono što je držao u ruci. Sada kad je već shvatio o čemu se radi, čučnuo je i počeo da priča sa psom:
- Dobro. Ti shvataš da je ovo poslednji keks? Iz ustiju mi uzimaš, znaš to? Samo nemoj da ga onjušiš ili lizneš i ostaviš, ako se to desi, ti i ja smo završili našu priču pre nego što je i počela, ok?
Naravno, psa nije ni zanimalo o čemu on blebeta i samo je piljio u taj keks u njegovoj ruci. Mladić je stavio keks na dlan i pružio psu, ovaj je to zadovoljno smazao i produžio dalje.
- Eto, samo me je iskoristio, bezobraznik!
- Ako ti je za utehu, on to svima radi. – začuo je glas neke devojke iza sebe.
Okrenuo se i ugledao zanosnu priliku plave kose i očiju koje su jasno govorile da se iza njih krije neka neprilika. Nikad nije voleo plavuše. Sve to zbog Gvinet Paltrou i Velikih iščekivanja, previše mlad je to gledao. Njen pogled ga je držao hipnotisanim, sve dok ga drug nije ćušnuo laktom, kao podsetnik da ne bulji toliko.
- Mora da je tako dresiran?
- Haha, ne, ali može mu se. – odgovorila mu je istom merom na njegovu opasku.
- Pa, dobro. Bar se nekom može. – nasmešio se i dao drugu signal da krenu.
S obzirom da mu je taj park bio prečica do stanice na kojoj je čekao autobus kojim je išao do fakulteta, posle ovog događaja u više navrata je sretao tog vučjaka i njegovu intrigantnu gazdaricu.

On je bio za sebe vrlo prost dečko, a za druge veoma komplikovan. Iskren i direktan i često tvrdoglav. Ono što je kod sebe smatrao manama, ljudi blisku njemu su smatrali unikatnim vrlimana, na neki sprecifičan način. Nije plenio izgledom, mada nije ni bio loš za oči, ali ono na šta se oslanjao je bio šarm koji ga je krasio. Inače, apsolvent, jedino što mu je falilo do diplome je bio upravo diplomski rad.

Ona je bila... ne tako prosta. Zapravo, bila je nešto najkomplikovaniije što se može sresti u tom životnom dobu. Sam njen pogled je govorio da se tu krije svašta, ni dan danas on ne može da dokuči šta. Imala je sve što jedna devojka treba da ima, a negde i više. Pre nešto manje od godinu dana diplomirala je i sada, kako kaže, uživa u odmoru dok pronalazi sebe.

Tako su se oni danima viđali u parku, razmenjivali „Ćao“, neretko i „Šta ima?“ i tome slično, a nakon tog probijenog leda, mogli su biti viđeni kako sede zajedno i uživaju u priči. Ona uvek ramenom uz njega, da ga gurne kad se nešto našali na njegov račun, a on glavom pognutom ka zemlji, uz po neki pogled i osmeh upućen njoj. I tako je to trajalo.
Nakon nekog vremena, nije se pojavljivala, prosto je nestala. Posle par dana počeo je da se pita gde je ona. Nije mu bilo teško da prizna da je razmišljao o njoj, ali to razmšljanje je postajalo sve intenzivnije kako su prolazili dani bez nje. Prošlo je nedelju dana i pojavila se. Opet, isto mesto i isto društvo. Uželeo se nje, njenog društva i njene priče. Opet su se sreli i nakon pozdrava i uobičajnih pitanja o zdravlju, raspoloženju i obavezama, prosto je morao da se odvaži i da joj da neki signal:
- Vidi, nije lepo od tebe što si tako nestala. Viđam te tu svakog dana i sad odjednom te nema, zabrinuo sam se. Moraćeš da mi najaviš tako nešto sledeći put!
- Ma nemoj?? Možda i dozvolu treba da tražim da odem negde, hm?
- Haha, ne. Ali stvarno, bilo je čudno i zabrinjavajuće.
- Preptostavila sam da ćeš se pitati gde sam, čak mi je i malo drago ako je bilo tako. Htela sam da razmenimo brojeve telefona, ali nisam bila sigurna u to, pa sam prećutala. Ali ako hoćeš sada...?
- Šta? Da ti dam broj?
- Da. Ako želiš, naravno.
- Zašto da ne. Hajde, piši tamo...
Nepotrebno je reći da se od te razmene brojeva došlo do svakodnevne razmene poruka. Sada jedino nisu bili „jedno sa drugim“ dok spavaju, mada i to je svakog dana sve više bilo izvesno. Sto su više pričali, to su postajali blizi i vezaniji jedno za drugo. Jednog dana je trebao otići sa društvom u vikendicu kod jednog od njih i sve je bilo dogovoreno, a on se i uredno javio svojoj „družbenici“. Međutim, to se izjalovilo u poslednjem momentu, iznervirao se zbog toga i nije bio baš za priču. Sutradan je ustao nešto ranije i pošao do pekare da kupi nešto za doručak. Prolazeći kraj parka video je poznatog psa i sa osmehom na licu pogledom je trazio njegovu gazdaricu. Taj osmeh brzo je nestao kad ju je video kako sedi na klupi, grleći se i ljubeći sa nekim momkom. Bio je zatečen i nije znao šta da radi. Razmišljao je da li da ode kuda je pošao i ostavi tu celu priču iza sebe ili da namerno prođe pored njih, da joj stavi doznanja da je video. U tom razmišljanju ostao je zagledan u njih, a ona se u jednom momentu okrenula i videla ga. Okrenuo je glavu, okrenuo se i on i otišao. Telefon je ćutao, očigledno nije smatrala da treba da objašnjava svoje postupke, a u neku ruku je i imala pravo za takvo ponašanje, jer mu nikada nikakav konkretan signal nije dala.
Prošle su nedelje i meseci od tog dana, i leto je već prošlo, a on se spremao za proslavu svoje diplome sa društvom. U to vreme su bili popularni izlasci po nekim mladalačkim diskotekama, iako on nije bio za to, većina njegovog društva jeste, pa je hteo da ih ispoštuje i časti onako kako je mislio da dolikuje. U jeku proslave i posle značajne količine alkohola, telefon je zasvetleo na stolu i na ekranu se pojavio njen broj. Nije znao šta da radi kad je trezan, a pogotovo sad kad je pod uticajem alkohola. Međutim, ono zbog čega su ga drugovi kritikovali je činjenica da je još ozbiljniji kad popije, iako se on pravdao da je to tako, jer se boji da ne napravi neku glupost kad je pripit. Uzeo je telefon sa stola, rekao da ide napolje da se javi i da se brzo vraća. Istrčao je iz diskoteke u hodnik i javio se ni sa „Halo“, ni sa „Da?“, već nekim ljutitim „Molim?!“, sa druge strane je čuo „Izvini što zovem ovako kasno“. Učinilo mu se da čuje eho u hodniku, pa se okrenuo da proveri. U ćošku je video nju, u haljini koja je pokrivala samo prostor izmedju ramena i kolena. U isto vreme je bio oduševljen i ljut. Iznenađeno su gledali jedno u drugo, dok ona nije prišla:
- Pomozi mi, jer ja ne znam šta da radim.
- Ne znam o čemu to pričaš.
- Nedostaješ mi. Već danima mislim na tebe, ne znam šta ću.
- Ako ti ne znaš, onda ja još manje znam.
- Znam da si ljut i imaš pravo, ali nisam imala nameru da te povredim.
- Nemam razloga da budem ljut, ti i ja nismo ništa, tako da to o povređivanju zaboravi i uživaj u životu.
- Čekaj, stani, nemoj tako da pričaš. Znam da sam pogrešila i da sam trebala da kažem da imam dečka, da to nisam smela da prećutim, ali da sam to rekla, ti više možda ne bi ni bio zainteresovan za razgovor sa mnom, a meni je to prijalo. Ti si mi prijao. Nisam želela da to prestane.
- Znaš šta, stvarno nemam živaca, a ni vremena za razumevanje i sažaljevanje tebe i tvoje situacije u kojoj ti imaš dečka, a mene držiš na uzici za „ne daj bože“.
- U pravu si. Pogrešila sam, znam. Reci mi samo jednu stvar, imaš potpuno pravo da prećutiš i ne odgovoriš na to: Da li ti osećaš nešto prema meni?
- Mislim da je moja reakcija na ceo ovaj događaj potpuno jasan odgovor na to pitanje.
- U redu. Daj mi malo vremena, hoćeš li?
- Vremena? Za šta?
- Da odlučim šta ću.
- Mora da se šališ?!
- Molim te.
- Ok. Mesec dana. Dovoljno?
- Dovoljno. – zagrlila ga je oko vrata i poljubila.
Zemlja mu se okrenula, bio je siguran da ni anđeli ne ljube tako. Nije se nadao tome, ali je u prvi mah uzvratio poljubac. Onda je uhvatio za zglobove, sklonio njene ruke sa sebe i rekao joj: Mesec dana.

Taj jedan mesec trajao je godinama. U međuvremenu se čuo sa njom i video par puta. Svaki put je izgarao od želje da je dotakne, da je zagrli i poljubi, ali je uspešno odolevao tim osećanjima. Brojao je dane i kako se bližio broju 30, tako je bivao napetiji. Igrom slučaja baš na taj trideseti dan imao je nekih obaveza u gradu i pošto je bio zaokupljen time, skroz je zaboravio da rok za njen izbor ističe danas. Negde oko 20h stigla mu je poruka: Odlučila sam. Da se vidimo?
- Nisam kod kuće trenutno. Gradski park, klupa kod tramvajske stanice, 22h, može?
- Biću tamo.

***

- Čekao sam te sat vremena, mislio sam da nećeš doći.
- Ni ja nisam znala šta ću do poslednjeg momenta, ali nisam mogla da te ostavim na cedilu.
- I, šta si odlučila?
- Pa, zar nije očigledno? – rekla je sa osmehom na usnama.
Stavila je svoju ruku na njegov obraz. Bila je tako topla. Nastavila je da mu prica:
- Ti i ja smo suđeni jedno drugom, to sam shvatila još one večeri kad smo se sreli i popričali o svemu ovome. Imala sam mesec dana, ali mi ustvari ni sekund nije trebao da shvatim koga želim. Da nisam tebe srela, napravila bih najveću grešku time što bih ostala sa njim, ti si sve što mi treba, ti si moja ljubav, ljubavi.

Pribila se uz njega i priblizila svoje usne njegovim, mogao je da oseti njen dah na koži, hladnoća, magla, umor, više ništa nije bilo bitno, ništa nije osećao. Poljubila ga je tako nežno da mu se učinilo kao da lebdi, tu nirvanu je prekinuo prasak koji je čuo pored sebe. Trgao se i video da mu je telefon ispao iz ruke, osvrnuo se oko sebe i nikog nije bilo, samo pusta magla iz koje su se probijala svetla na tramvaju.
Bio je to samo san.
Nije došla.
Ušao je u tramvaj i seo do prozora, gledao je u maglu lica mokrog, da li od rose ili od suza, u jednom momentu mu se učinilo da u magli vidi siluetu devojke, ali to više nije bilo važno.

M.D.
11.10.2014.

*.*
*.*
*.*

Novi/stari divajder


Krvcnuo me mali bratanac čelom po sred nosa i sad imam one modraste podočnjake i crven nos od sredine pa do međuočiju. Kaže mi drug: pa dobro ti je to, može da ti koristi. A ja se stiskam između onih kontrakcija u očima i glavi i smirujem se, da ne bih skočio da ga udavim. Rekoh: sreće ti, kako može da mi koristi? Kaže on: možeš da lažeš žene da si bokser, sad se pale na žestoke tipove.
Budala.
Ja da oću da lažem žene, rekao bih da sam dobar u krevetu, kakav boks koji đavo!

Inače, hteo sam da napišem drugačiju priču. I počeo sam. Ali nisam završio.
Išla je ovako:
Bio jednom jedan...neko.
I on je nekad nešto.
I sad, tu izbije opšta frka, postmoderni haos, nešto kao kad bi skinhedsi slušali duet Ace Lukasa i Zorice Brunclik dok gledaju Koštunicu kako daje ostavku.
Uglavnom, ode sve u majčinu, tako da uopšte nije ni bilo razloga da Aca i Zorica snime duet.
I tako se završilo sve i princezu je spasio najmlađi brat, jer jedino on nije otišao na fakultet, mada kaže da od sutra počinje da se sprema za Pravni.

Odista i zaista lud, samo se pravim,
MM.

*.*

Hola la, mis llamitas lindas!

Este es el tercer articulo de esa estupida mision. Que aburrimiento, no?
Pero, voy a utilizarlo para decir algo mas acerca de nada. Si, de nada.

Pero, en primer lugar! Una cancion!

Me llamo Marko, y me encanta llamitas,
No importa si son las grandes o chiquitas.
Tu nombre no es importante, porque no te gusta llamitas,
Asi que ir al infierno, estupido idiota.
*.*

Si, es hermoso, lo se.