Jesenje raspolozenje

Day 2,542, 17:22 • Published in Serbia Serbia • by Doktor Mracni
Ono kad umesto seminarskog, pišeš gluposti na eRepu, koje skoro niko neće ni da pročita.
Oduvek sam bio optimista.

Izlazim iz sobe i dolazim do kuhinje:

- Aman, bre, pa zar ne čuješ da vri voda, prokuvalo mi pola džezve?!
- Znači, problem je u meni što nisam čula da voda vri, a ne u tebi koji si zaboravio da si pristavio vodu?
- Touche...ovaj put!

Imam tako svojih momenata u životu, kao i svi ostali, što bi TBOK rekli: nije me život mazio! Najviše mrzim ono: „ja ću tebe uvek da volim“' ili „voleću te do kraja života“, a maskimum mesec dana nakon raskida voli nekog drugog do kraja života. Ne znam šta je to u meni što (me tera drugoj ženi?) tera devojku sa kojom sam da misli da ćemo ceo život ostati zajedno, pogotovo u periodu16-20 godina (mojih). A znam da nije svaka devojka takva, imam drugaricu koja mi je rekla za njenog dugogodišnjeg dečka: „lepo je nama i sve to, ali ne vidim svoju budućnost sa njim“. Eto! Znači, nije obavezno za devojku da misli da će ostati sa trenutnim dečkom do kraja života! A gde ih ja nalazim, stvarno ne znam.
Tako je i ovde, na eRepu, mada ako si muško ovde, ili si oženjen ili nemaš devojku. Jer da imaš devojku, šta ćeš koji đavo ovde da gledaš kako se 45-godišnjak i 15-godišnjak raspravljaju o zamišljenim medaljama i zašto Šešelj nije/jeste srpski heroj ili tome sličnom. A ako si oženjen, ovde se došao da pobegneš od žene i lečiš frustracije prouzrokovane izjavama: „opet nisi spustio dasku“, „nijednu seriju ne mogu da pogledam od tvojih utakmica“, kao i „moram li svud da čistim za tobom, kao za nekim detetom?!“.
Eto, ja nemam devojku i zato sam ovde, ali tome uveliko doprinosi činjenica da sam namćor i džangrizalo i da devojke polude zbog mene. Dakle, ne ZA mnom, nego ZBOG/OD mene.
Događa se i najboljima...




Avala...

Varljivo septembarsko sunce razlilo se na obroncima Avale. Kao zlatne niti su se zraci spustali na šumarke i gubili se među gustim drvoredima. Vazduh je bio svež, ptice su bile raspoložene za pevanje, a sam dan je bio savršen za šetnju u prirodi. Dok sam se gegao uz neko brdašce, shvatio sam da je ono letnje ludovanje i skitanje ostavilo veliki trag na meni, pogotovo na mojim plućima i nogama. Posle polučasnovne šetnje stigao sam do parka, pa reših da odmorim. Pređoh pogledom kroz park i videh da su sve klupe zauzete. Na nekima je bilo starijih, penzionerskih parova, na nekima parovi sa decom, a negde neko društvance. Onda spazih klupu gde sedi samo jedna osoba, devojka, ali mi je bilo neprijatno da sednem pored nje, da ne bi pomislila ko zna šta, imam taj osećaj uvek. Posle par minuta razmišljanja rekoh „ma nek’ ide život“ i uputih se ka njoj. Molio sam se da ne podigne pogled, da je ne uzemirim time što ću sesti kraj nje, pretpostavljao sam da uživa u miru. Ali, ipak je podigla glavu. Odjednom, preda mnom se prostrlo beskrajno zelenilo prolećnih polja. Kako sam joj bliže prilazio, to zelenilo je bivalo sve tmurnije i tužnije, dok na kraju nije potpuno nestalo. Pomislio sam, nju je ostavio neko. Sigurno neki alfa mužjak kom je dosadila fina devojka, pa hoće da se iživljava na moralno diskutabilnim noćnim damama. Ma, gde žurim?! Ko zna ko je ona, ko zna šta joj se desilo. Ali sad kad sam već seo, treba da sedim i ćutim. O, ne, sad i plače. Kako neprijatna situacija. Ako ustanem i odem, znaće da je zbog toga, pa će joj biti još gore. Ako ostanem, biće još više neprijatno. Razmišljao sam šta da joj kažem, jer jednostavno nisam mogao samo da sedim tu pored nje, dok ona plače. Bilo mi je žao. Konačno se odlučih da progovorim, kad se ispred nas pojavi neki lik, izgledao je kao da je kriv za nešto. Susreli su nam se pogledi i vidno zbunjen me je gledao, pa onda u nju. Ustala je i zagrlila ga, a on je preko njenog ramena uhvatio moj pogled pun osuđivanja, i njegov izraz lica govorio je da se stidi. Otišli su zajedno. Mrzim takve veze.

*.*

Vreli letnji dani su ga podsećali na sreću i blagostanje u ljubavi, ali ovi jesenji tmurni dani su vraćali sve ono loše iz prošlosti. To je kao zaljubljenost, sve je lepo i zanimljivo i razigrano dok osvajate osobu koja vas je privukla, a onda kada je dobijete i stvari postanu nekako zvanične i obavezne, sve polako počinje da se pretvara u noćnu moru.
Smatrao je da je jesen loše vreme za traženje veze, tj. za traženje ljubavi i tome sličnom. Vreme je hladno i maglovito, svi se smrzavaju dok nekud jure gledajući samo ispred sebe, kao konj kome je stavljen am. Ko tu još ima vremena da stane i zaljubi se.

Jesen je polako uzimala maha, šunjajući se iza zlatnih listova koji su sporadično pokrivali tek poneki deo staze u parku. Oduvek se divio tom pedantnom održavanju zelenila, bila mu je to jedina oaza mira i sigurnosti u prethodnim godinama, pa je bio zahvalan ljudima koji su vodili računa o njoj. Veliki, sivi grad je poput zatvora za nekog ko je navikao da ima širinu prostranih zelenih i žutih polja išaranih prašnjavim putevima i stazama. Nikad nije voleo grad, iako već godinama živi u njemu. Doduše, grad je imao svojih prednosti, ali ga te prednosti nisu preterano zanimale, s obzirom da je navikao na miran i povučen život. Hodajući kroz park naišao je na tezgu sa knjigama, to ga je podsetilo na činjenicu da je knjige počeo da čita tek kad je završio sa školom, žene koje se bacaju pod voz usled krize srednjih godina ga nisu baš zanimale. Očima je prolazio preko naslova knjiga u nadi da će naći nešto što bi ga zanimalo, znao je da se o knjizi ne sudi po koricama, međutim, ako ga naslov ne zaintrigira, teško će se odlučiti da pročita knjigu. Pored njega se stvorila crnokosa devojka, prijatne figure i jako prijatnog smeha koji je čuo dok je pričala sa prodavačicom knjiga. Shvativši da ga nijedan naslov preterano ne zanima, upitao je prodavačicu:
- Izvinite, imate li nešto od Andrića?
- Od Andrića? Ma, sigurno ima. Sačekajte samo da potražim. Da li vas posebno zanima neka knjiga?
- Ne baš. Pročitao sam ih dosta, ali sam siguran da ima još onih koje nisam.
- Da li ste pročitali Ex Ponto? – upitala ga je devojka.
- Još u srednjoj školi, a od tada bar još petnaestak puta. – nasmešio se dok je i dalje pogledom prelazio preko knjiga.
- Da. Ta knjiga nikad ne može da dosadi. – odgovorila mu je.
Zaintrigiran i nekako oduševljen činjenicom da je upoznao nekoga ko deli njegovo mišljenje o toj knjizi, podigao je pogled i ugledao zelene oči. Bile su mu poznate, ali ipak nekako drugačije, nove. Dok je izgubljeno gledao u to prostrano zelenilo, kroz glavu mu je prošla jedna misao: „Avala“.

Tu bi kontinjud...*.*