Последње пијанство

Day 2,648, 00:24 • Published in Serbia Japan • by IArhangeLLorDI
Ма где је последње, ал је добар наслов.
Знате онај осећај... кад вам глава пуца... а ви поносно читате поруке које сте синоћ слали... и гледате кога сте звали. Поносно.
Никад нисам била од људи који направе неко срање кад се напију. Пошаљу поруку па се кају. Ја углавном кад дође до тога... Узмем па зовем све живе другарице. Имам једну особу коју увек зовем кад пијем јер и та особа мене увек зове кад пијем.
Ал волим, јер ваљда тад све могу, да се чујем са тако неким људима које одавно нисам чула.
Пре сам иначе много волела кад се напијем, заспим ко бела лала.. у року од секунд кад легнем у кревет.
Сконтала сам да увек кад бих се напила... напила бих се до 10.. евентуално 11..
Неко би рекао НЕЈАЧ.


Јел да изађем?
Изађи.
Све време током вожње трудила сам се да не кренем да причам о неким стварима.
Па сам као и сваки пут... држећи у руци чашу коју сам понела са собом као сувенир.. узела да причам о сунђерима... дупљарима... чланковитим црвима... свему чега сам се сетила из биологије.
Ко навијена, као да је па знао о чему му причам. Ал се смејао. А то је и била поента.
Наравно рекао је коју и подсетио ме на претходних пар пута... јер ме обично вози у таквом стању. А ја као неки дилџос... Узмем па му кажем е ниси ме тад прошли пут возио... већ кад сам те звала да моју другарицу и мене одвезеш у хитну.
Први пут сам ушла у ауто... И везала се истог момента. Увек се негде успут вежем.. ал сад сам знала.. да имам личну.. и да не бих требала да седим напред.. па сам се бар везала истог момента Никад то не радим (осим кад ме женско вози :Д). Успут нам је добро дошло пар таксиста.. да не буде непријатна тишина у колима... већ препуна таксистичких псовки.
Само неких 20 минута пре тога... Сконтала сам да имам (бар сам мислила да имам) још некога да позовем кад је оваква ситуација у питању.. Ал онда сам сконтала да не могу. И ако је велики део мене то хтео. Ал је поента читаве приче била да престане да ме све ово разједа... Па би ме пропуштен (одбијен).. позив на твом телефону само вратио у то стање.
Ово су већ моменти кад ми је жао што сам пила... јер толико кашљем да мислим да ћу ускоро да повратим.
Па сам зато позвала ћалета као и сваки пут.
Неких пола сата пре тога... да не пишем о неким позивима и порукама.. освајала сам са другом Француску. Нек прича ко шта хоће... ал у онаквом стању савладати ону узбрдицу... и није ништа друго до ОСВАЈАЊЕ исте.
После неких тридесет и кусур сати, хапала сам.
Дошао ми такав период да ми није ни до чега.. до чега ми иначе јесте.
Онај период кад би само да лежиш у кревету и чекаш да прође.
И само једног дана устанеш као нов.
Ал не иде то тако као што бих ја хтела.
Мало музике. Синоћ сам прижељкивала Тому, било коју од Томе. Ал како у тим пабовима.. пуштају блуз... рок... Могла сам само да замолим друга да узме гитару... и да свира. Наравно није свирао ништа од Томе, јелте. Ал сам ја певала Тому. Да, растерала сам остале госте.
Јбг, мени је некако ишао Тома уз читаву причу. Сад видех... Бићемо прваци света.. знаш... ускоро у бископу... и тако то... шта рећи... и како.
Сад ми је некако занимљивије да причам са Мау.. Него да пишем чланак...
Кад пијем не претеривам... нит волим.. нит преферирам... ал деси се... свега се тако накупи...
Тако нешто иде стих песме од Ђоке Балашевића... И баш тако... Нит волим.. Нит правим разлику између светлог и тамног. И онако га ексирам... да би што пре деловало... што пре ублажило бол.. и да ми онда бар на тај један период... буде лепо.
Ал искрено бих болела... да кад следећи пут будем пила... да пијем јер славим нешто. Никад ми се то у животу није десило. Некако срећна не пијем... срећна не пишем... Кад сам срећна... онда само то и радим.. будем срећна. Чудно. Ал тако је.
Зато се надам да никад нећу написати књигу.
Није ни моје грло било за хладно пиво... Ако ништа... бар ми глас сад боље звучи. Ал сва та бол.. је захтевала једну овакву ноћ. И можда је и боље што се десила тако брзо. Бога питај дал ће једна бити довољна... Јер је све... некако превише одједном... Превише за једну мене. Напросто превише.
Као неки ураган.. а ја очекивала ветрић који пирка кад је тридесет степени.. па ти од њега буде лепо... ал ето... ураган.
Мисли су ми већ скренуле у правцу у којем не желим да иду.. ал ето, јбг.. леп је дан.. И изгледа да ће бити леп викенд.. изгледа да нећеш морати да гледаш временску прогнозу... ал јбг.. ништа од тога. Бар не са мном.[сада]
Избрисала сам пар редова... Јер некако су ми негативни.. а не бих волела.. и не желим да мислим негативно.. и да сам песимиста по питању овога... Желим да верујем да ће све бити у реду. И да ће све доћи на своје.
Ова реченица са краја.. написана је јер.. јуче пре него што сам изашла из куће.. узех и ставих маскару... и то не из разлога да изгледам шта боље. Већ да не бих радила неке глупости..
Ал на крају сконтах... да ми треба водоотпорна маскара.
И не волим, не волим што сам опет овде... што опет пишем.. јој, како су дивни ти дани кад немам потребу да напишем ништа.
Баш као и онај.. 30.03.2014. 🙂