Велика драма...

Day 2,351, 07:30 • Published in Serbia Serbia • by LorD.Omega

ПОЗОРНИЦА.

Још три процената батерије, она црвена иконица злосутно трепери претећи да ме, ето, у 00:20 ноћу коначно одсече и остави у полумрачном ноћном аутобусу, који је силом прилика (недеља је) поприлично добро попуњен људима. Сабирем мисли.. ондавно ме нека представа није натерала да се толико замислим као ова. Тада је клапа пала, и тада је овај чланак зачет...


Учен сам да је свет једна велика позорница, и чврсто се држим тог уверења. На телевизији нам се смењују разноразни глумци, у улогама политичара, водитеља, бивших разбојника и великих хуманиста. Неке сам упознао и без тих свих маски, знате, једном када завирите иза завесе, немате никад више исти поглед на сцену.



Ова наша виртуална позорница је тек сапуница за себе. Засебан свет, добро, нећу претеривати, нисмо баш попут неке Турске серије, ближи смо оним Индијским, колико год епизода преживите и одгледате, увек дође још нека, нова, и када се заврши прича - што да не, иде нова сезона. На е-сцени сви смо ми глумци, сви ми имамо своју улогу и ипровизујемо свој комад. Боримо се да досегнемо звезде, оставимо неки траг, будемо лик који ће неком броју људи једног дана можда недостајати.



Поред свих тих “великих” играча, ипак сваки комад се игра због публике. Ерепублик сам по себи нема стандарну публику, пошто смо сви ми уједно и глумци и публика.. Хм, ту би се могла извршити подела на критичаре и публику - јер док су једни неми посматрачи и “статисти”, други пак желе да сва пажња буде окренута њима. Наша позорница се временом од једног занимљивог комада претворила у прави холивуд, место где се лече комплекси..ако ме разумете. Изгубили смо душу, негде у понављању једног те истог.

Ја припадам једној мало другачијој екипи..знате, као и сваком почетнику стидљиво сам се појављивао на овој сцени неко време, слушајући и опонашајући старије глумце, док нисам дошао до своје улоге, ваљда се то зове сазревање, одрастање.. За мене је ово игра, али игра са неким нормама и границама и правилима које сам сам себи поставио и које поштујем. Због тога се мој комад одиграва кроз Уједињену еСрбију, јер стил који ја гајим се негде поистоветио са стилом ове странке, овде сам пронашао оне сличне себи, умерене..Поносим се тиме, мојом породицом, друговима. Никад нисам имао жељу да се истичем, намећем, будем нешто што нисам..то би била нека моја улога.


Отлутао сам..свет је једна велика позорница, а сви смо ми главни глумци. Импровизујемо, грешимо, падамо и устајемо. Изнова и изнова, док нас него тамо, одозго посматра. Трудимо се да заслужимо аплауз, и можда поклич: НА БИС!

Обрни окрени,
Show must go on!



Данас, јуче и сутра, за одговорне људе, искрене и добре, што не намећу се много, али неће да се склоне.

Уједињено до победе о/
Један од последњих пркосних писаца,
Ваш Омега. ❤