Неконтролисани РАМ

Day 1,908, 13:27 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok

И док тако лежим у мрачној соби, њену таму разбија само монитор компјутера.
Не знам да ли ја буљим у њега, или он у мене.
Играње светлости у соби би вероватно зачудило неког у згради преко пута, кад би ико био будан у ово доба.
Епизоде су кратке, и сваких двадесетак минута морам да их мењам.
А све што је потребно је делић секунде и тама која ме окружује преузима и мене.
Један неурон се пали и отвара врата сећања која су закључана, која желим да зазидам.
Ланчана реакција и врата се отварају широм и гутају ме.
Отварам очи и схватам да се налазим у свемиру.
Бесконачан простор са милионима удаљних звезда, и ја. Самa.
А у простору без гравитације нема бежања.
Размишљам. О томе. О свему.
Време ништа променило није, и овде стоји.
Песимиста сам да ће икад и променити.
Проклети мозак! Никад ми ништа добро није донео.
Једно осећаш, друго мислиш, треће изговориш.
Теорија у дисфункционалном односу са праксом.
И сваки нови РАМ ми појачава ту бол.
Осећање сенке нечије руке како ме стеже. Све јаче.
И јаче.
Док се једна од две ствари не деси. Или ме коначно преполови, или се сигурносни систем упали.
Да ми неку моћ.
Бес.
Унутрашњи демон одговоран за мој опстанак.
И моју пропаст.
Бах! Врућина у овој соби је неподношљива.
Отварам прозор и ослањам длановима на симс.
Гледам у небо. У таму ноћи.
Још једна ноћ.
Хладан ваздух продире кроз кости. Сваким издахом осећам некакву испаравајућу топлоту.

...

Будим се, већ је подне.
У полу-сну, као сломљенa.
Склупчанa у лопту.
Прозор и даље отворен.
Хех, жеља ми се није испунила.



Још један дан.